Bitka za Košare ima istorijski značaj i slobodno se može nazvati Kosovskim bojem 20. veka.
Bitka na jugoslovensko-albanskoj granici 1999. godine trajala je punih 67 dana. Za to vreme poginula su 108 vojnika, podoficira, oficira rezervista i dobrovoljaca.
Ovu emisiju voditeljka Jelena Pejović započela je rečima tada mladog vojnika koji je kao deo 5. policijskog bataljona doživeo i preživeo nezamislivo na Prokletijama:
„Tokom borbi na Košarama kada su meci pogodili, prvi je srećom udario u šaržer. Jedan u vrat, a jedan u ruku. Jak udarac me je pomerio. Priljubio sam se u zemlju i puzao sam dok nisam ušao u zaklon. Činilo mi se kad sam izašao na kamen da je to u tom trenutku bilo najbolje mesto. Mi smo bili tada spremni i nismo hteli da im ustupimo ni jedan metar svoje zemlje.“
Ovo sui reči Milorada Mite Petrovića, pripadnika 5. bataljona vojne policije koji je gostovao u emisiji Crna hronika.
U Đakovičkom reonu bio je angažovan 1998, a njegovo zaduženja bilo je suzbijanje aktivnosti terorističke OVK, poput šverca oružja, zaustavljanje švercera i terorista i kontrole normalnog života u Peći i Dečanima.
1999. godine učstvuje u bici na Košarama kada se našao na samom graničnom kamenu sa svojih 7 ratnih drugova na meti neuporedivo brojnijeg i moćnijeg neprijatelja. Kako su usključili motorole da ih neprijatelj ne bi našao nisu mogli da čuju naredbu da se povuku 15 do 20 metara nazad kako bi zauzeli bolji borbeni položaj. Na položajim iza njega nalazio se njegov kum koji je primetivši da ga nema izašao napred na kamen i rekao njemu i sedmorici boraca da se povuku. Oni međutim nisu hteli da poslušaju jer nisu dobili zvaničnu komandu. Tokom rasprave koja je tada nastala zagrmela je žestoka paljba neprijatelja iz svih raspoloživih oružja.
– U tom razgovoru neprijatelj nas primećuje i počinje da grmi. Počeli su pucati iz svega što su imali. Uzvraćamo vatru, nas 7 koliko nas je bilo. U tom puškaranju i naši počinju da pucaju od odozdo, ali smo mi na nezavidnom položaju, jer smo na samom graničnom kamenu i malo nas je. Ja sam ležao uz sam kamen kada me prvi metak pogađa pod levu mišku. Tada sam imao okvir koji je spasio. Taj metak ulazi u okvir, probija dva ili tri metka i u jednom metku ostaje preveći jedan improvizovani krst. Izgubio je snagu i ostao tako zaglavljen. I dan danas to čuvam kao uspomenu – ispričao je Petrović.
Pogođen je, međutim, sa još dva metka.
– Drugi metak me pogađa u ruku, treći mi čupa kragnu od pancir prsluka i seče me po bradi, po usni i ispod oka. Ja to još ne osećam, povlačim se jedno dva metra nazad puzeći, jer je velika vatra po meni. Sve vreme onako ližem svoja usta, osećam da su puna pljuvačke, ali još osećam da sam ranjen, na adrenalinu sam u celoj toj situaciji. Povlačimo se par metara, dolazimo do naših i raspoređujemo se kao što su i oni bili raspoređeni i odatle krećemo da uzvraćamo vatru ceo dan i odatle se nismo toga dana makli ni metar.
Kada ga je nakon ranjavanja ugledao, njegov kum postupio je veoma neočekivano.
– Tu je jedna anegdota. Moj kum videši da sam krvario, prilazi, pita me kako sam. On vidi puna usta krvi i kaže pljuni. Ja kažem šta ti je, on kaže pljuni još jednom! Ja pljunem još jednom, kaže ajde još jednom. i kad sam treći put pljunuo, a pljunuo sam belu pljuvačku, dobio sam takav šamar da mi je uvo zvonilo dva dana! Pitao sam ga šta mu je, zašto me je tako udario? On mi odgovara: „Mislio sam da su ti probijena pluća! Jak si, krupan si, pa još ne znaš da su ti probili pluća. Ali kad sam video da pljuješ normalnu pljuvačku, znao sam ipak nije to što sam mislio, bio sam srećan, nisam znao šta da radim, nego sam ti trestno šamar! Dobio sam lep šamar od kuma, ali hvala Bogu ispostavilo se da sam lakše ranjen.
(Kurir)