Kako su muslimani mogli da drže koliko god robova žele, seks sa Jevrejkama i hrišćankama smatrao se zakonitim, dok je seks sa zoroastrijankama i drugima izvan „naroda jedne knjige“ bio formalno zabranjen.
Malo je tako dubokih promena u svetskoj istoriji kao što je to bio prelazak bliskoistočnih naroda u islam. Počev od srednjeg veka taj se proces odvijao stolećima i to pod uticajem raznih faktora – osvajanja, diplomatije, uverenja, ličnih interesa i prinude. Jedan je činilac, međutim, uglavnom zaboravljen, mada je odigrao presudnu ulogu u nastanku specifično islamskog društva: brakovi muslimana sa pripadnicima drugih vera.
U početku je mešanje muslimana i nemuslimana bilo uslovljeno prostom neravnotežom moći: muslimani su činili elitu vladajuće manjine koja je koristila resurse pokorenih naroda – i reproduktivne i ostale – kako bi rasla i ukorenila se u lokalnim zajednicama. U tom smislu, prinuda je na duge staze imala znatno manji uticaj na versko preobraćanje od mešovitih brakova i konkubinata.
Pravila koja su važila za verski mešovite porodice uspostavljena su vrlo brzo, bar na muslimanskoj strani. Kuran dozvoljava muškarcima da imaju i do četiri supruge, uključujući pripadnice „naroda jedne knjige“, odnosno Jevrejke i hrišćanke. Muslimanke, međutim, nisu smele da stupaju u brak sa nemuslimanima i, sudeći po raspoloživim istorijskim izvorima, izgleda da je ova zabrana uspešno primenjivana. U osnovi te zapovesti leži shvatanje da je brak vrsta ženskog porobljavanja: ako je žena vezana za muža kao rob za gospodara, onda ona ne može biti potčinjena neverniku.
Na vanbračne odnose uticala su osvajanja u 7. i 8. veku, te masovna porobljavanja naroda širom severa Afrike, Bliskog istoka i centralne Azije. Robinje nemuslimanskog porekla često su bile prinuđene da seksualno opslužuju svoje muslimanske gospodare, dok su se u mnogima od tih veza rađala i deca.
Kako su muslimani mogli da drže koliko god robova žele, seks sa Jevrejkama i hrišćankama smatrao se zakonitim, dok je seks sa zoroastrijankama i drugima izvan „naroda jedne knjige“ bio formalno zabranjen. Konačno, svi su oni smatrani paganima, bez validnog božanskog spisa ekvivalentnog Tori ili Jevanđelju. Ali pošto je u ranom periodu tako mnogo robova poticalo iz zabranjenih zajednica, muslimanski zakonopisci smislili su zaobilazna rešenja. Neki pisci iz 9. veka, na primer, smatrali su da je dozvoljeno navesti, ili čak prinuditi zoroastrijanske žene da promene veru, što ih je činilo dostupnima za seks.
Bilo da su se rađala iz bračnog ili ropskog odnosa, smatralo se da su deca u mešovitim porodicama automatski pripadala muslimanskoj veri. Ponekad bi se Jevreji ili hrišćani preobraćali pošto su već zasnovali porodice: ako se njihov prelazak u islam desio pre nego što bi im deca postala zakonski punoletna – u 7. ili 10. godini, zavisi od škole islamskog prava – deca su pripadala očevoj veri. Ako se očevo preobraćanje odigralo posle sticanja punoletstva, deca su bila slobodna da biraju. Čak i kada bi očevi i deca promenili veru, majke su mogle da zadrže svoja jevrejska ili hrišćanska uverenja, po pravu koje im je pripadalo prema šerijatskom zakonu.
Mešoviti brakovi i konkubinati omogućavali su muslimanima – koji su na početku islamske istorije činili tek manji procenat stanovništva – da se brzo integrišu sa svojim podanicima, što je legitimizovalo njihovu vladavinu nad novoosvojenim teritorijama i uvećavalo njihovu brojnost. Na taj način bi i nemuslimanske religije brzo nestajale iz porodične loze. Zaista, s obzirom na pravila koja su uređivala verski identitet dece, mešovitost srodničkih grupa verovatno nije opstajala duže od jedne ili dve generacije. Upravo su zbog mogućnosti nestanka, nemuslimanski poglavari – rabini, vladike i zoroastrijanski sveštenici – osudili mešovite brakove i ustanovili zakone koji ih zabranjuju. Kako su muslimani bili pripadnici elite, koji su uživali veći pristup ekonomskim resursima od ostalih, i njihova je stopa fertiliteta verovatno bila viša.
Naravno, teorija i stvarnost nisu se uvek poklapale, pa su verski mešovite porodice ponekad prkosile zakonima, o čemu svedoče i biografije hrišćanskih mučenika iz ranoislamskog perioda, malo poznate zajednice koja čini temu moje knjige Hrišćanski mučenici u islamu (2018). Mnogi od tih mučenika pogubljeni su za dela poput otpadništva od vere i svetogrđa, a nemali broj njih poticao je iz mešovitih porodica.
Dobar primer je Bahus, mučenik ubijen u Palestini 786, oko 150 godina posle smrti proroka Muhameda. Bahus, čiji je životopis zabeležen na grčkom, rođen je u hrišćanskoj porodici, dok mu je otac u nekom trenutku prešao u islam čime je promenio i status svoje dece. To je jako potreslo Bahusovu majku koja se molila za povratak supruga pravoj veri, te je svoju muslimansku decu upoznala sa hrišćanskim obredima. Kada mu otac umire, Bahus stiče slobodu da postane hrišćanin. Kršten je i zamonašen, što je razbesnelo neke muslimanske rođake zbog kojih je uhapšen i pogubljen.
Slične primere nalazimo u Kordobi, prestonici islamske Španije, gde je grupa od 48 hrišćana pogubljena između 850. i 859. godine, a njihov život opisan je u korpusu latinskih tekstova. Više mučenika iz Kordobe rođeno je u verski mešovitim porodicama, ali uz zanimljiv detalj: neki od njih javno su živeli kao muslimani, dok su potajno praktikovali hrišćanstvo. Izgleda da je većina to činila bez znanja svojih očeva, dok se u slučaju dve sestre to navodno odvijalo uz očev blagoslov. Na ideji da se može imati jedan javni zakonski identitet uz drugi privatni duhovni, u Kordobi je nastala jedinstvena potkultura kripto-hrišćana. Izgleda da je ova praksa trajala generacijama, naročito s obzirom da su se kripto-hrišćani i venčavali sa sebi sličnima.
Na Bliskom istoku su mešoviti brakovi danas retki. Jedan uzrok toga je dugoročni uspeh islamizacije, usled čega na tim prostorima ima malo Jevreja i hrišćana s kojima bi se moglo stupiti u brak. Drugi razlog je činjenica da su preostale jevrejske i hrišćanske zajednice opstale i zato što žive u homogenom okruženju bez muslimana, ili zato što su uspostavile društvene norme koje oštro kažnjavaju mešovite brakove. Za razliku od današnjeg sveta, gde su zajednice čvrsto omeđene, srednjovekovni Bliski istok bio je svet iznenađujuće poroznih granica, naročito u spavaćoj sobi.
(Espreso)