Sigurno ste primetili da neki „patriotski“ pokreti ili udruženja pišu srBski, a ne srpski.
U naletu „patriotizma“ i „nacionalne borbe“ često ne znaju da je baš oblik srBski korišćen u hrvatskom novogovoru u vreme Nezavisne Države Hrvatske…
Hajde da jednom za svagda onima koji žestoko srbuju, za početak, poručimo da se ljubav prema „svemu što je naše“ i srpsko neguje kroz pismenost.
Piši i govori pravilno srpski ili srBski?
Ivan Klajn, srpski akademik, univerzitetski profesor, filolog i kolumnista, veliki borac za čistotu srpskog jezika, koji je do kraja života pisao tekstove o jezičkim i pravopisnim problemima, za one koji žele „ispravno da srbuju“ je rešio ovu nedoumicu.
Za analizu motivacije jednih i drugih ekstremista (domaćih i stranih) trebalo bi previše prostora, ali je jasno da ni jednima ni drugima deviza nije „Piši kao što govoriš“ nego „Piši kao što se nekad pisalo“, pisao je Ivan Klajn u svojoj kolumni u NIN-u.
Otuda im glavni krivac mora biti Vuk Karadžić. Ne mogu prave Srbende da slede tog izroda koji je živeo u Beču, oženio se Švabicom, sarađivao sa Slovencem, zaradio žestoke osude srpskih arhimandrita i mitropolita.
Ne mogu hrvatski domoljubi da mu oproste što je napisao članak „Srbi svi i svuda“, što im je u Zagreb poslao Srbina Daničića da pokrene Rečnik JAZU (današnje HAZU), a pogotovu što je za svoja učenja pridobio hrvatske jezikoslovce, pa su sve do Prvog svetskog rata, neki i kasnije, bili ubeđeni vukovci.
Šalu na stranu, u naše vreme mnogi razumni kritičari (one nerazumne zasad ostavimo po strani) ističu da je Vuk pogrešio u verovanju da se rečnik i gramatika moderne civilizacije mogu zasnivati isključivo na narodnom govoru, prekidajući vezu s dotadašnjim književnim nasleđem.
Ne možemo mu, međutim, zameriti što je ruskoslovensku ćirilicu zamenio mnogo doslednijim i jednostavnijim pismom. Ko u to ne veruje, ko ne priznaje pravila o jednačenju po zvučnosti i o gubljenju suglasnika, neka proba da i u Srbiji uvede endehazijski „korjenopis“ (za koji se i danas u Hrvatskoj mnogi zalažu), pa ćemo pisati „družtvo“, „grizti“, „sladko“, „podpuno“, „petdeset“, „šestdeset“, „gostba“, „mastnoća“, „bezzvučan“ i tome slično.
Dakle, pravilno se piše srpski
Pridev srpski je izveden od imenice Srbija i označava pripadnost. Prilikom izvođenja je izvršena glasovna promena jednačenje suglasnika po zvučnosti, te je zvučno b prešlo u svoj bezvučni par p.
Prema tome, osnova srb- je postala srp-, a na to je dodat sufiks -ski gde se na kraju dobija pridev srpski.
Prisvojni pridevi koji su izvedeni sufiskima -ski, -čki i -ški se uvek pišu malim početnim slovom. Dodatni primer: engleski, švedski; kragujevački, bački; češki, niški.
Nadamo se da smo jednom za svagda rešili ovaj „pravopisni problem“, te da nećete doći u situaciju da svoju nepismenost pravdate više puta izgovorenom rečenicom neznalica: „Pravilno je srBski, pa zaboga, nismo valjda SrPi“.
(Srbija Danas)