O logoru kojem je kao dete provela više od godinu dana, mučenju, gladi i stradanju svoje porodice i sunarodnika u Bosni i Hercegovini, pred Ujedinjenim nacijama svedočila je Duška Stanić.
Duška je imala samo osam godina kada je završila u logoru, a u svojoj potresnoj ispovesti za „Jutro“ otkrila je detalje.
– Da, jeste imala sam osam godina. Živeli smo u Duvnu, što je sada takozvani Tomislavgrad. Kada sam imala osam godina, kada sam ustala da se spremim u školu, mama mi je samo rekla da nema škole taj dan zbog sastanka i kada sam pokušala da odem da se igram sa drugaricom koja je živela preko puta, koja je bila muslimanka, ama mi je rekla da ne mogu da idem da se igram sa njom, da moram da ostanem u kući da se igram sa sestrama – ispričala je Duška, pa nastavila:
– Iako u tom momentu nisam shvatila šta se dešava, uskoro sam shvatila da mi ne možemo da izađemo iz naše kuće. Bili smo u kućnom pritvoru gde smo proveli narednih dva meseca bez kontakta, imali smo samo kontakt sa par familija koje su živele u našem selu, pre nego što smo odvezeni u školu u centru grada gde smo bile zarobljene tri dana. Posle toga muškarci su ostali u tom logoru, a žene i deca su odvezeni u Rašćane u logor gde smo proveli narednih 13 meseci – otkrila je Duška Stanić i ispričala šta je najpotresnije čega se seća:
– Mislim da je jedna od najstrašnijih stvari bilo kada su došli crno košuljaci u našu kuću i kada je vojnik uperio pušku u mene u leđa i pratio me gde god sam se kretala, nisam znala šta da radim i što je najgore, videla sam strahu u mojim roditeljima koji isto tako nisu ništa mogli da urade da mi pomogli. Tu neizvesnost, kada nismo znali šta nas čeka, nismo znali šta se dešava i kada su me razdvojili od mog oca i kada nismo znali šta će da bude ni s njima ni s nama i gde nas vode – rekla je ona, a potom ispričala šta se dešavalo u logoru:
– Izvodili su nas da nas streljaju, morali smo ruke da stavimo u vazduh. Morali smo da stojimo napolju da oni rade sa nama onako kako žele i da nas ispitavaju. Mislim, većinom puta su ispitavali mame, nisu mene nešto puno pitali, ali znam da smo morali da držimo ruke u vazduhu. Ja nisam znala šta se dešava, da li će stvarno da nas ubiju, pošto su imali puške u rukama i uperili su je u nas – ispričala je Duška.
(Prva)