Kada bi se redom javljale sve porodice kojima je pomogla Marina Antonijević, sigurno bi ih bilo mnogo više nego što i sama pamti. Njen humanitarni rad pre bi se mogao nazvati načinom života i bitisanja, a ne bavljenja nekim poslom. Baš zbog toga do nje dolaze oni najugroženiji, slobodni da joj se obrate za pomoć bez bojazni i osećaja poniženja.
– Još od detinjstva, volela sam da pomažem, prvenstveno starijim ljudima koji su živeli u mom komšiluku. Imala sam nekoliko dragih starijih parova koje sam redovno obilazila i bila im pomoć za poneku nabavku i sagovornik za njihove teme. A rado sam znala da podelim obrok sa vršnjacima koji su imali manje nego ja. Kasnije, kako sam odrastala i postajala samostalna, gledala sam da pomognem ljudima oko mene kako god sam znala i mogla. I sama sam odrasla u porodici gde je pomoć drugima bila normalna stvar i negovala se uvek. Posebno sam se ugledala na svoju baku Ranku koja je stvarno nesebično pružala sve što je mogla. Kasnije, kada sam svojim radom stekla određenu finansijsku sigurnost, rešila sam da deo svog vremena posvetim dobrim ljudima koje je zadesila nevolja i koji nemaju kome drugom da se obrate za pomoć – navodi sagovornica “Blica”.
Međutim, život servira različite situacije, pa je tako i sama u jednom kraćem periodu iskusila nemoć koju sada pokušava da odagna kod drugih.
– I sama znam šta znači nemati, ne bojim se te reči. Upravo zbog tog osećaja nemoći kada svom tek rođenom detetu u nekom momentu ne možeš da priuštiš adaptirano mleko, dobro sam zapamtila šta znači ta reč. Ne želim da se to ikome dešava i kada me pozovu žene i kažu nešto slično, meni se vraćaju sećanja – ističe Marina.
Najviše joj se, kaže, javljaju upravo samohrane majke, siromašne porodice, žrtve nasilja koje ne mogu u prvo vreme da stanu na noge samostalno. Tada Marina pokreće svoju magiju kojom je uspela da “zarazi” mnoge prijatelje i poznanike i od njih napravi prave entuzijaste. Bilo da je reč o pravljenju baklavica po kojima je čuvena, humanitarne svirke njenog benda “Mediteraneo” ili humanitarnog fotografisanja u režiji supruga Zorana, Marina će naći način da se sredstva skupe i svakom pojedincu pruži ono najpotrebnije.
– Imamo tu sreću da smo muzičari, koji rade uglavnom vikendom, pa preko radne nedelje imamo dosta vremena i tada obilazimo porodice koje nam se jave. Uvek ih na spisku imamo oko 15. To su porodice iz Novog Sada i okoline – navodi Marina.
Najponosnija na pomoć bolesnoj deci
Uz sve redovne aktivnosti i omogućavanje redovnih prazničnih trpeza za tih 15-ak porodica, uvek se pojave i nove koje se javljaju za pomoć.
– Svaku od tih situacija sam doživljavala veoma emotivno i sve humanitarne akcije koje su sprovedene bile su mi drage srcu. Što zbog samog ishoda, što zbog žena iz Fejsbuk grupe Novosađanke na koje sam posebno ponosna i koje su me u tome pratile i pomagale. Ono što je ostavilo najveći trag i zadovoljstvo su sva prikupljena novčana sredstva za bolesnu decu koju smo uspeli da pošaljemo na lečenje kako u Srbiji, tako i u inostranstvu – navodi Marina.
Samo u prethodne dve godine Marina i njeni prijatelji unapred su plaćali po pet stanarina za samohranu majku, kupili invalidska kolica za bolesno dete, pomogli jednoj porodici da im se uvede struja, obnovili dve kuće koje su stradale u požaru, mnogim samohranim majkama obezbedili pomoć u vidu hrane, pelena, lekova, kirija…
Ipak, najskorija akcija imala je i najveći kapacitet, a to je prikupljanje sredstava za kupovinu kuće devetočlanoj porodici Krstić iz Loka koja je u požaru ostala bez svog krova nad glavom.
– Tom prilikom prikupljena su značajna finansijska sredstva, a da bi uspeli svi smo se maksimalno potrudili. Napravljeno je puno kolača, peciva, odsvirano svirki, prodato mnogo knjiga, kozmetičkih usluga, kuvano obroka na nekoliko humanitarnih bazara. Pređeno je puno kilometara, razgovarano sa mnogo ljudi, razmenjeno milion poruka. Za sve to vreme, podrška dragih ljudi me je vodila ka cilju i uspehu. Zadovoljstvo koje čovek oseća kada napravi tako neku veliku stvar ne može se meriti ljudskim jedinicama i merama. Osmeh ljudi koji primaju pomoć, sam po sebi ogromna je nagrada – opisuje naša sagovornica.
Nije uvek lako
Na putu do uspeha uvek postoje razne prepreke, a pogotovo kada je humanitarni rad u pitanju, otkriva nam u razgovoru Marina.
– Često sam svedok lažnih obećanja određenih ljudi i pojedinih institucija, ali me to ne iznenađuje i ne obeshrabruje. Motiv za pomoć uvek pokreće sama moja volja i želja da nam svima bude bolje, a ono što me ohrabruje je činjenica da na ovom svetu nekako postoji više dobrih ljudi koji će pomoći nego onih koji neće, pa se trudim da se okružim sa što više ovih prvih – iskrena je Novosađanka.
To joj, po svemu sudeći, polazi za rukom jer jedno humano delo rađa drugo. Tako je Marina imala zadovoljstvo da učestvuje u pomoći svima dobro poznatoj devojčici Nini koja je prodajom krofni skupljala novac za lečenje svog oca.
– Tokom jedne lepe i veoma drage akcije imala sam sreću da upoznam divnu devojčicu Ninu čija je ideja i delo postalo simbol jedne dobrote i posvećenosti. Naravno, “Novosađanke” i ja smo pripomogle u njenoj akciji, a kada smo mi kasnije bile u drugoj humanitarnoj priči, Nina je došla sa celom svojom porodicom da nam pruži podršku i lično učestvuje svojim radom. Dobili smo ljubav za ljubav – najpreciznije je ove susrete opisala Marina Antonijević.
Za svaku akciju koju pokreće, Marina prvo proveri istinitost navoda tako što lično obiđe one koji joj se obrate za pomoć. Tada vidi u kakvim uslovima žive, šta im je potrebno, porazgovara sa njima, a oni joj neretko pokažu i lekarske izveštaje, pa objektivno može da proceni šta im je potrebno. Nekada je to pronalazak posla, nekada direktna finansijska pomoć, a nekada samo mogućnost da osete draž praznika bez oskudevanja u hrani i osnovnim potrepštinama.
– Nedavno mi je palo na pamet da ponudimo ljudima da ih moj suprug Zoran fotografiše u novogodišnjem ambijentu, s obzirom na to da je talentovan za to a poseduje profesionalnu opremu. On je, naravno, odmah pristao na to i mi smo celu kuću demolirali: napravili smo scenografiju, ispomerali nameštaj, izgledalo je kao pravi foto studio. Punih 15 dana su nam dolazili ljudi na fotkanje, čak 43 porodice, a posle je sledila obrada fotografija. Donirao je koliko ko želi, a na ovaj način prikupili smo oko 90.000 dinara, od kojih smo napravili gomilu paketića i hrane za 16 porodica – navodi Marina i dodaje da su sve pakete lično nosili.
Podrška porodice na prvom mestu
Suprug i dve ćerke su njen najveći vetar u leđa.
– Podrška supruga Zorana mi je veoma bitna. On je tu da priskoči kada zaškripi, da pozove, da poveze, doveze, napravi plakat, osmisli logo, pošalje mejlove, snimi foto i video zapis i obavi bezbroj sitnih ili velikih stvari za koje bi meni trebalo mnogo više vremena ili truda. Njegova pomoć je prva, bezuslovna i meni nemerljivo značajna. On mene često zove “peti element”, da sam stvorena za ljubav koju želim da širim i pružam drugima. Humanitarni rad me inspiriše i čini me celom i zadovoljnom jer iskreno želim da nam svima bude bolje i da svi živimo u jednom lepšem i boljem svetu, a to možemo samo ako svi učinimo po malo i podstaknemo što više ljudi da učine isto. Ja ću i dalje biti primer, činiti koliko god mogu i biti neizmerno zahvalna svim onima koji hoće i mogu da pomognu – zaključuje sagovornica “Blica”.
“Beogradska Novosađanka”
Marina se Novosađankom oseća i zove sada već punih 15 godina, od kada je došla iz Beograda upoznavši svog supruga Zorana. Uprkos tome što nije rođena u ovom gradu, nikako nije “dođoška” za svoje sugrađane. Naprotiv – više je Novosađanka nego što bi se mnogi drugi mogli podičiti. Baš kao i većina ljudi koji su doprineli svojim zalaganjem i bezrezervnom ljubavlju gradu koji ih je prigrlio.
(Blic)