Kada je 24. aprila 2000. godine na Sokograd kod Ljubovije stigao pozlaćeni metalni krst visok 13,6 metara, širok šest metara i težak više od dve tone, samo su oni bliski lokalnoj i crkvenoj vlasti znali da je to poklon Srbima od bogatog Nemca Horsta Vrobela iz Gifhorna, vlasnika Internacionalnog muzeja starih mlinova i vetrenjača i velikog prijatelja šabačkog vladike Lavrentija. Njihovo prijateljstvo datira još iz perioda kada je Lavrentije bio episkop za Zapadnu Evropu.
O ovom svetom mestu ispričane su mnoge priče, ali malo ko zna da je najveći dobrotvor Sokograda bio Nemac. O manastiru danas brine sestra Jovana, nekada Sibila Ler sa severa Nemačke.
Krst je na zaravan Sokolske planine, gde se nekada nalazilo vojno utvrđenje koje su pohodile mnoge vojske kroz vekove, a Turci se u njemu zadržali čak 403 godine, iz brodogradilišta „Sava“ u Mačvanskoj Mitrovici, gde je izliven, prvo dopremljen u Ljuboviju, na poljanu pokraj ušća reke Ljuboviđe u Drinu, a potom je vojnim helikopterom iz sastava nekadašnje 890. Mešovite helikopterske jedinice RVO i PVO spušten na najviši vrh Sokola.
Patrijarh Pavle osveštao krst
Nekoliko hiljada ljudi s upaljenim svećama čekalo je trenutak da helikopter poleti. Među njima je bio i patrijarh Pavle, koji je osveštao krst. Ali nije baš sve teklo po planu…
– Krst je pravio velike amplitude u vazduhu, pa piloti nisu smeli da ugroze bezbednost radnika koji su radili na njegovom postavljanju. Nakon četiri bezuspešna pokušaja vraćaju se na gradski stadion u Ljuboviju, skraćuju sajlu između helikoptera i krsta, pa još četiri puta pokušavaju da ga spuste na zemlju. Tek iz devetog pokušaja krst je postavljen na svoje mesto. Sećam se kako su svi prisutni s ogromnim uzbuđenjem, bez daha, moleći se, propratili spuštanje krsta – priča profesor Sreten Cvetojević Cvele, major policije u penziji, stručnjak za istoriju i za Sokograd koji je i sam učestvovao u akciji postavljanja krsta.
Vladičin dečački san
Tvrđava na Sokogradu bi verovatno zarasla u korov i postala stanište poskoka da vladika Lavrentije, rodom iz sela Bogoštica, 12 kilometara udaljenog od ovog mesta, nije još od dečačkih dana imao drugačiju zamisao.
– Vladika je kao dete dolazio na Sokograd i maštao o tome kako će jednog dana, ako bude u mogućnosti, ispod zidina podići malu crkvu koja bi kao sveća paljenica svetlela nad dušama naših predaka koji su ostavili kosti u katakombama Sokograda.
Vladičin dečački san počeo je da se ostvaruje 1989. Od jednog meštanina kupuje staru kuću i okućnicu i polako kreće da podiže manastir posvećem Svetom Nikolaju Velimiroviću.
Vredne ruke sestre Jovane
Kada je počela gradnja manastira, iz Nemačke stiže i Sibila Ler, unuka Aleksandra fon Lera, komandanta grupe armija E koji je učestvovao u ratnim operacijama na Balkanu, uključujući i bombardovanje Beograda.
– Sibila je tada bila iskušenica, pomagala je u izgradnji ove svetinje, kuvala je majstorima i sama živela u kući. U manastiru Himelstir kod Hanovera prvi put se našla u pravoslavnoj crkvi i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije. Privukla ju je lepota pravoslavlja, što je na kraju odredilo i njen životni put. Pre deset godina se zamonašila i dobila ime Jovana. Ona je svoj život posvetila pravoslavnoj veri – kaže Cvetojević.
Vrata manastira nikada se ne zatvaraju, a godišnje ga poseti oko 100.000 ljudi iz svih krajeva sveta. Osim manastira, tu je i velika biblioteka sa čitaonicom, muzej sa eksponatima iz prošlosti ovog kraja, likovna galerija, spomenik Svetom Nikolaju, velika trpezarija okružena tremovima, prodavnica suvenira, vodenica potočara, veštačko jezero, dva konaka za smeštaj više od 200 ljudi, veliko parkiralište i sportski teren. Nastojnik manastira je sveštenik Nemanja Stanojević, koji s velikom pažnjom brine o ovom svetom mestu. Već 18 godina krajem jula na Sokogradu održava se tradicionalna manifestacija „Moba“, koja okuplja omladinu iz otadžbine i rasejanja.
A krst poput svetionika sija nad manastirom.
Poslednji bastion turske vlasti
Sokograd se nalazi na zaravni Sokolske planine, delu venca Podrinjsko-valjevskih planina koji se proteže od Gučeva na zapadu kod Loznice pa do Avale na istoku kod Beograda. Ne zna se tačan datum nastanka Sokola, niti njegove razvojne faze, jer arheološka iskopavanja na ovom lokalitetu nikada nisu urađena.
– Zna se, međutim, da nikada nije vojno osvojen i da je jedan od poslednjih bastiona turske vlasti u Srbiji. Ni istorijski izvori, kojih je malo, ne doprinose razrešenju ovog problema. Najstariji potiče iz 1392, ali pretpostavlja se da je mnogo stariji jer naslage zidina ukazuju na gradove zidane u vreme rimskog ili praistorijskog doba.
(Žena)