Pravoslavni vernici i Srpska pravoslavna crkva danas obeležavaju Svetu Mariju Egipćanku. Ona je rani život provela prodajući svoje telo zbog neutažive požude, sve dok nije otkrila veru u Boga.
Prepodobna Marija Egipćanka, rođena oko 344. godine negde u Egiptu, sa 12 godina je pobegla od roditelja za Aleksandriju. Sama je govorila da je bila gonjena neutaživom željom i neukrotivom strašću.
Posle 17 godina ovakvog života krenula je brodom u Jerusalim povodom jednog hrišćanskog praznika, ali ne iz verskih razloga, već nadajući se da će među brojnim hodočasnicima pronaći nove ljubavnike.
Prevoz do svetog grada je plaćala svojim telom. Prispevši u Jerusalim, nastavila je da se raskalašno ponaša. Na praznik je, kao i svi prisutni, pokušala da uđe u crkvu, ali neka nevidljiva sila nije joj davala.
Tada je osetila veliku grižu savesti i kroz suze ugledala ikonu Presvete Bogorodice u dvorištu crkve. Počela je da joj se moli za oproštaj grehova, obećavajući da će postati asketa. Potom je bez smetnji ušla u crkvu, a ubrzo čula i glas koji joj je kazao da će mir naći ako pređe Jordan. Odmah je zato pošla ka manastiru Svetog Jovana na obali reke Jordan, gde se pričestila i prešla u arabijsku pustinju.
Hraneći se divljim rastinjem, u pustinji je provela narednih 47 godina, i to u molitvi i borbi sa iskušenjima. Godinu dana pred smrt svoj život je kazala monahu Zosimu Palestinskom koji ju je sreo u pustinji, gde je i sam došao zbog posta.
Marija Egipćanka tada je bila potpuno naga, suva i nije ličila na ljudsko biće. Prvo se uplašila monaha, potom mu zatražila ogrtač, a on je kasnije primetio kako ona stoji iznad površine zemlje. Sledeće godine na Veliki četvrtak došao joj opet i video je kako prelazi reku hodajući po vodi kao po suvom.
Naredne godine pronašao ju je mrtvu. Iz njene poruke u pesku saznao je da je umrla godinu dana ranije, baš nakon što je on otišao od nje, ali telo joj nije istrulilo.
O njenom životu potom se prenosilo predanje, a kapela posvećena njoj nalazi se u Crkvi svetog groba u Jerusalimu.
Ovaj praznik se obeležava za vreme Velikog Vaskršnjeg posta, pa se jede posna hrana. Ali praznik nas podseća na značaj pokajanja i oproštaja, kao dve važne stvari za čišćenje i rasterećenje duše.
Ovaj praznik može biti i podsetnik da je ponekad našoj duši potrebno da se osami, boravi u tišini, posveti se svojim mislima, molitvi i pokuša da pronađe unutrašnji mir. Čak i kada nam život donosi izazove i prepreke, neophodno je mir sačuvati u sebi.
(Espreso/Srbija Danas)