Sveti Stefan bio je Jevrejin i rođak apostola Pavla. Prvi je od sedam đakona koje su sveti apostoli rukopoložili i postavili na službu oko pomaganja sirotinje u Jerusalimu. Zato je i prozvan arhiđakonom.
Svojom verom činio je mnoga čudesa među ljudima, a svojim protivnicima Jevrejima suprotstavljao se mudrošću i silom Svetog Duha. Optužen je da je hulio na Boga i na Mojsija, a uz pomoć lažnih svedoka i osuđen.
Svetitelj se, ozaren svojom verom, obratio narodu i govorio o mnogim dobročinstvima koja je Bog učinio narodu Izrailja i nazvao ih izdajnicima i krvnicima Hristovim.
Ubrzo posle toga izveli su ga iz grada i kamenovali. Među mučiteljima nalazio se i njegov rođak Savle, kasnije apostol Pavle. Stefanovu mučeničku pogibiju gledala je sa nekog udaljenog mesta i Presveta Bogorodica sa Svetim Jovanom Bogoslovom i usrdno se molila Bogu za ovog stradalnika istine i vere.
Sveti Stefan je prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenik. Telo svetog Stefana krišom je uzeo i sahranio na svom imanju potajni hrišćanin i knez jevrejski Gamalil.
NARODNA VEROVANJA I OBIČAJI:
Ovo je jedna od rasprostranjenijih slava na našim prostorima, a značajna je i zbog toga jer je prva nakon Božića.
Praznik sa sobom nosi nekoliko važnih običaja – tog dana se iznosi božićna slama iz kuće koja se prethodno pažljivo pomete. Ona se nikako ne baca, jer se veruje u njenu plodotvornu moć, već se stavlja u voćnjak, pčelinjak ili privredne zgrade.
Metla se više ne koristi za druge svrhe već se čuva u kući, jer se veruje da ona donosi zdravlje. U Banatu i Sremu su božićnu slamu uklanjali već odmah po ponoći na Stevanjdan.
U Vojvodini je tradicija da slamu iznose žene, tiho, da se ne bi čulo kako odlazi Božić.
Za ovu slavu, šaljivo kažu da je drže škrtice, jer siti gosti posle Božićnog slavlja, teško da mogu mnogo da pojedu i popiju.
Ipak, za ovu kao i za sve slave slavljene na tlu Srbije najvažnije je da domaćin na sto iznese slavski kolač, da na trpezi uz ikonicu sveca – Svetog Stefana, gori slavska sveća i da u domaćinovu kuću dođu njegovi najbliži – rodbina, kumovi, bliski prijatelji. Bez njih, ništa od navedenog nema smisla.
U šumadijskim selima se na Stevanjdan „polaze šljive“. Domaćin sa sekirom odlazi u voćnjak da „poseče nerodno“. Uzmahne sekirom, ali neko ko je s njim ga odvrati od seče govoreći da ne seče jer „rodiće ove godine“. Zatim se stavi blagorodna slama u raklje svakog stabla koje je „podbacilo“.
(Stil)