Sveti Sava se smatra najvećim srpskim svetiteljem. Kult Svetog Save, koji se u narodu razvio nakon prenošenja njegovih mošti iz Bugarske u manastir Mileševu, bio je toliko jak da je doveo do toga da su se i Turci zavojevači počeli prekrštavati nad njegovim moštima. Iz tog razloga mošti Svetog Save spaljene su na Vračaru.
Međutim, duboko ukorenjen lik ovog sveca u narodu nije bledeo. Mnoga verovanja i predanja bila su vezana za njega. On ne samo da je bio, kako Čajkanović kaže, naš najnacionalniji svetac, već je bio i mnogo više od toga. Naime, u njegov lik ugrađivane su i osobine mnogih drugih svetaca.
li još zanimljivije je to da Sveti Sava nije bio predstavljen samo kao svetac dobre naravi, već kao veliki dobročinitelj. On je darovao ljudima mnoga znanja i veštine, mnoga materijalna i duhovna dobra.
U predanjima je predstavljen kao neko ko uči ljude da oru i kopaju, on je donosilac vatre, ženama je otkrivao tajne kuvanja, učio ih da tkaju, uvodio nove zanate i usavršavao već postojeće…
Po nekim predanjima, veruje se da je Sveti Sava još uvek živ i da boravi među Srbima. U društvu Boga ili nekog drugog sveca, on putuje s kraja na kraj zemlje i ljudima deli pravdu.
Često se zamišlja kao starac sede brade prerušen u prosjaka, koji iskušava bližnje moleći ih za gostoprimstvo ili kakvu drugu uslugu. U zavisnosti od njihovih postupaka, on ih blagosilja ili proklinje.
Međutim, pravda Svetog Save nije uvek onakva kakava se očekuje od jednog hrišćanskog sveca. U njega su, ponekad učitavane i mračne strane raznih htonskih paganskih božanstava. Dešava se da on ne kažnjava prestupnike, već da ih nagrađuje, a da smerne ljude kažnjava.
U jednoj od legendi, Sveti Sava je bacio prokletstvo na čitavo selo (prokleo je seljane da nemaju svoj dom, već da se potucaju po tuđim kućama proseći hleba) samo zato što jedan čovek iz tog sela nije hteo da mu udeli hleb.
Ovo pokazuje da je u narodu odnos prema Svetom Savi bio podvojen, što je i inače bilo prema bićima koje poseduju veliku moć. Od njega se očekivala pomoć i zaštita, ali se osećao i strah od njegovih hirovitih postupaka.
Za Svetoga Savu se još veruje da je vođa vukova. Seljaci su ga zvali vučijim pastirom, a vukove njegovim hrtovima. Postoji predanje u kome se kaže da svetac na svoj praznik, odlazi u planinu, okuplja sve vukove i određuje im kome će i koliko stoke poklati.
Želeći da umilostive Svetog Savu, mnogi nisu radili na dan njegovog praznika. Posebno se pazilo da se ne čini ništa što bi moglo da prizove vukove. Izvođene su i razne kultne radnje da bi se stoka zaštitila.
Tradicija o Svetome Savi često je bila vezana za i za konkretna mesta i objekte. Postoji veliki broj lokaliteta koji nose ime ovog svetitelja: Savin izvor, Savina voda… Govorilo se da je Sveti Sava na tim mestima prekrstio kamen svojim štapom i da je iz njega potekla voda. Ti izvori su najčešće lekoviti.
Narodno verovanje kaže da ako na dan Svetog Save zagrmi u državi će se desiti važni i prelomni događaji, ili će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”.
Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu..
U Čačku, majke koje imaju decu školskog uzrasta, spremaju na ovaj dan žito i prati ih sreća cele godine. U takovskom kraju veruje se da su svi vuci psi Svetog Save. Uvreženo je mišljenje da je on gospodar vukova i da vukovima određuje koje torove smeju da napadaju zimi. U Hercegovini opet pričaju da je Sveti Sava bio nekada pastir, pa jednom njegov pas blago ujede zalutalu ovcu. Sava se naljuti i prokle kera da više ništa ne jede osim onog što otme.
Tako je taj pas pobegao u planinu i postao vuk. Veruje se da gde on dotakne štapom kamen, tu se pojavljuje izvor sa lekovitom vodom, ο čemu svedoče brojni nazivi lekovitih izvora sa njegovim imenom, kao što je onaj kod manastira Savinac u takovskom kraju, ili Savinac kod Užičke Požege.
Ο Savindanu se ne rade teži poslovi. U nekim krajevima se ne radi ništa. Negde poste celu nedelju pre Savindana.
Postoji narodno verovanje da na Svetog Savu ne sme da se nosi ništa crveno. Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove.
Isto tako na današnji dan ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.
Iako je dan Svetog Save takozvano crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike.
Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Tako se u nekim krajevima Srbije smatra da danas žene smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi i veliko spremanje.
Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.
(Espreso/Opanak)