Ispovest gospođe Vjere koja je završila na sudu zbog nezahvalnosti sina jedinca
Porodične dileme su nešto s čim se svako domaćinstvo suoči barem jednom u svom postojanju. Dok se kod nekih porodica nesuglasice brzo reše već na sledećem obroku za stolom, drugi suočavaju s dugotrajnim izazovima. Gospođa Vjera, koja ima 56 godina i dolazi iz Hrvatske, majka i baka, prolazi kroz tešku emocionalnu agoniju u vezi s porodičnim odnosima, budući da ju je njen jedini sin odbacio.
Gospođa Vjera, majka i baka, tvrdi da nikada nije videla svoje unuke, koji će ovog meseca proslaviti svoj treći rođendan. Nedostatak mogućnosti da ih zagrli predstavlja svakodnevnu bol za nju. Svoju priču je ispričala za Mojevreme.
S tugom je otkrila da su ovi narušeni odnosi u porodici proizašli iz nepoštovanja i bezobrazluka njenog sina i njegove supruge, što je na kraju dovelo do sudskog spora.
Gospođa Vjera ima 56 godina i sa tri godine starijim suprugom živi u većem gradu uz more. Teška je njena životna priča, svaki dan uzdiše.
„Završila sam srednju zanatsku školu, a suprug i ja venčali smo se vrlo mladi, kad smo imali 21 i 24 godine. Ubrzo smo dobili sina i sećam se koliko je u njegovim tinejdžerskim godinama bilo teško usmeravati ga. Kao roditelji, uvek smo bili uz njega. Potrošili smo puno živaca, zdravlja i novaca da mu pomognemo i vratimo ga na pravi put. Uspeli smo u tome, ali onda kreću nove nevolje“, opisuje ona.
Kako objašnjava, njen sin je, danas 35-godišnjak, upoznao ženu koja je imala dete, ali to dete je živelo s ocem, a ne s njom. Tu se u njoj probudio crv sumnje, pitala se kakva je to majka koja nije s detetom, nije joj se to činilo baš uobičajenim.
„Razmišljala sam kakva je to majka kojoj stručne službe ne dodele dete? Nisam je puno ispitivala, ona o tome nije govorila, a sin nam je govorio da je to komplikovanaa priča“, otkriva gospođa Vjera. Kasnije je, kaže, shvatila, i zaključila: „Nešto bezobraznije i gluplje još nisam upoznala!“
Isterao je svoje, dobio je stan
Ona i suprug su im, poverava nam, dali stan koji su si mladi potom sami dovršili.
„Nikad im nismo išli u posetu jer su bili ljuti što nismo hteli prodati svoj drugi stan i dati im novac da sebi kupe stan po svojoj želji. Ovaj im nije odgovarao. Čak me ona nazvala i predložila mi to. Pazite sad, ne moj sin nego ona! Rekla sam joj neka njena mama proda stan u kojem živi i da im taj novac. Naljutila se“, opisuje gospođa Vjera.
Onda je s pritiskom krenuo i njen sin. „Imao je razne ideje i zaskočio me s pričom da oni ne mogu više živeti u tom stanu koji smo im dali – to je porodična kuća u kojoj žive i suprugova braća. Ja sam im rekla neka odsele i da ne vidim problem. Oni odselili jesu, ali su nas tužili na sudu da im moramo isplatiti odštetu za uređenje stana“, poverava nam nadalje svoje jade.
Nisu više u kontaktu
Nesrećni su roditelji pristali na isplatu, ali su im naredili da odnesu sve svoje pokretne stvari.
„Izneli su sve, mi smo ih isplatili. Tada je prekinut svaki kontakt. Oni su dobili dvoje dece koje nikad nismo videli, držali, ljubili, čuvali ili se igrali s njima kao baka i deda. Trebalo nam je puno vremena da to prihvatimo. Neka su samo sretni i zadovoljni svi zajedno. Možda se jednog dana, a mi se tome nadamo, ipak sretnemo i upoznamo. Oni ovaj mesec pune tri godine i mi im želimo sretan rođendan, tiho, u mislima“, tužnim nam je rečima svoje poverljivo pismo završila baka Vjera.
(Stil/ Moje vrijeme)