Grci ovog psa zovu drakontas, a kod nas je poznat kao Zmaj, Silvan ili vučjak. Znase da iz sukoba uvek izlazi ili mrtav ili kao pobednik
Najstarija rasa pasa u Srbiji i regionu je pas koji je poznat po više imena: zmaj, silvan, vučjak… Vremenom je ovaj pas služio kao pastirski, lični čuvar, čuvar imanja, kao lovac ili kao ratni pas, u zavisnosti kroz koji period je Srbija prolazila.
Ono što je izvesno je da ovaj pas ne bi pristao na život u stanu ili kući.
Njegova istorija je fascinantna i Srbi veruju da im je Bog lično ovog psa podario da bi ih čuvao od raznih nevolja.
Po predanju oko 620. godine u Srbiji je osnovan moćni viteški red “Red crvenog zmaja”. Psi pratioci srpskih vitezova su bili Silvani tj. zmajevi. Bitna karakteristika ovog psa je bila da kada započne sukob iz njega se izlazi samo smrću.
Primerci ove rase podsećaju na šarplanince, ali im je krzno uglavnom crno ili trobojno. Smatra se da su šarplaninci i tornjaci nastali iz ove rase kada su pastiri, vladari, plemići i vojnici odlučili da stvore „poboljšane” rase.
Gajen je širom istočne i srednje Evrope, trgovačkim putevima je stizao do Portugalije i Mongolije, a psi ovakvog tipa se mogu naći na Kavkazu i u centralnoj Aziji.
Srpska varijanta se popularno zove šumadinac ili zmaj, makedonska – karaman, a grčka – drakontas. Na osnovu pisanih propisa iz XIII veka o pravilima odgajanja ovog psa, koja su prenošena hiljadama godina ranije, vidi se da je zmaj duže gajen od njegovih srodnika iz obližnjih zemalja.
Ovi psi odlično čuvaju teritoriju, mada mogu biti tolerantni prema manjim psima koji ne dovode u pitanje njihovu dominaciju. Koristili su se da nalaze ukradenu ili izgubljenu stoku, kao i da pronalaze mnoge divlje životinje u lovu, poput vukova i medveda.
Od svih tipova Silvana, Srpski Zmaj je rasa najbolje osmišljena, sa najrigoroznijim standardima i sa najdužim rodovnikom. Za osnovnu sortu je ustanovljeno da je nastala pre više od 7.000 godina i da se po pisanoj formi uzgaja od XIII veka.
Citat iz Dušanovog zakonika vezan za Silvane (Zmajeve) kaže:
“Svima onima koji zmajeve drže, ovaj zakonik neke se u um postavi i dovjeke poštuje, jer zmajevi su uz nas od davnina, od prije nego što smo slovo imali, pa ih valja poštovati i čuvati, jer su od Boga. Kao što nas bez zmajeva ne bi bilo, tako nas bez zmajeva neće ni biti.”
Srpski Silvan je nezavisan i rezervisan pas, obično razvija jaku vezu sa jednom osobom i njenom imovinom, dok su oprezni prema strancima. To je veoma stabilan i inteligentan moloser, ali mogu biti izuzetno agresivni prema strancima i psima koji ih ugrožavaju, dok tolerišu poznate pse koji ne dovode u pitanje njegovu dominaciju.
Odličan njuh je još jedna tradicionalna osobina ove rase i zbog toga se Srpski Zmaj već dugo koristi da prati trag ukradene ili odbegle stoke, divljih životinja u lovu i ljudi u ratu.
Zanimljiva karakteristika je da su ženke ove rase aktivnije i predaniji radnici od mužijaka koji uglavnom ostaju blizu imanja i stada, dok su ženke te koje se prve suprotstavljaju predatorima. Samo ako ženke ne najure uljeze ili su predatori previše blizu stada mužijaci ulaze u sukob.
Silvan je poznat po tome da ima veoma mala legla 2-3 šteneta po sezoni i da se ženke pare jednom godišnje. Ipak moderne rase imaju veća legla zbog uvođenja drugih rasa u krvnu liniju.
Poznat kao tihi ratnik i „nemi“ zaštitnik, čistokrvni Silvan retko laje i zahteva obuku da bi lajao kad čuva.
Zbog ove osobenosti Silvani su angažovani u zasedama u gerilskim ratovima u skoro svim vojnim sukobima na Balkanu tokom vekova.
Čak i u šumadijskoj (Silvanskoj) oblasti u Srbiji, Silvanski pas je nažalost na rubu izumiranja. Njihova krv međutim nastavlja da teče kroz skoro svakog molosera danas. Većina Silvan entuzijazista krive Drugi svetski rat za smrt njihove rase, posebno uvođenje njegovog potomka nemačkog ovčara na Balkan od strane nacističke vojske i njegove kasnije popularnosti u JNA.
(Stil)