Dobivši na čitanje prvu Žarkovu knjigu „Godina prođe, dan nikad“, ona se bojala da će naići na „nekakvu žalopojku, pravdanje, neku zbirku pokajničkog samoranjavanja“
Pozorišna rediteljka i spisateljica Vida Ognjenović rekla je da je za nju glumac Žarko Laušević raskošna, mitska ličnost, kao i njihova predstava „Kanjoš Macedonović“,da nikada nije mogla da mu se obraća sa „ti“, i da smatra “da nije umro od bolesti već od – tuge“.
Ognjenovićeva je istakla da će se na pitanje ko je bio Laušević odgovarati još dugo, a „buduće generacije će biti začuđene i verovaće da je mitska ličnost, da tako jedna raskošna, svestrana i neobična nije mogla postojati“.
Napomenuvši da je Lauševiću bila dobra i odana prijateljica, rediteljka je dodala da su se jedno drugom poveravali otvoreno, bez zadrške, i da je bila prva čitateljka svega što je napisao.
– Bio je neobično osetljiva osoba. Stalno se bojao da je u autobiografskom pisanju u nečemu preterivao, sebi popuštao, da nije negde sebe stavio u prvi plan i ulepšavao stvarnost i svoju ličnost – rekla Ognjenovićeva. Prema njenim rečima, Laušević je „u svemu voleo meru, imao je vrhunski ukus i smisao za finu ravnotežu u odnosu sa javnošću“.
Živeo je sa tim u srcu, u ponašanju, na usnama
Dobivši na čitanje prvu Žarkovu knjigu „Godina prođe, dan nikad“, ona se bojala da će naići na „nekakvu žalopojku, pravdanje, neku zbirku pokajničkog samoranjavanja“.
– Međutim, videla sam da to piše zrela, stabilna osoba, koja analizira taj događaj. Ne zovem ga krivicom, ispostavilo se da to nije krivica, ali on ga je tako tretirao. Živeo je sa tim događajem u srcu, u ponašanju, na usnama. Prema njenim rečima, to je bio „tako otvoren tekst, pročišćen, oslobođen svakog preterivanja, maštarenja i bilo koje vrste nekog emocionalnog diskursa, koji bi izazvao sažaljenje ili suze, ili stanje kao da treba da praštamo ili da mu opravdamo, naprotiv.
– To je bilo opisivanje činjenica kakve su bile, opis sebe u njima i njih u sebi. Bez gomilanja prideva, lamenta, samosažaljenja…Bila sam zadivljena tekstom – kazala je rediteljka, otkrivši da je Lauševiću rekla da je dobro uradio što je napisao knjigu, jer mu je potrebno da se osvrće na ono što je bilo, da izanalizira sa svoje tačke gledišta i dubine osećanja.
– To ste uradili tako maestralno, čisto, i tako neposredno, kao neko dete koje se pravda pred odraslima za nešto što je uradilo, a nije smelo – bile su njene reči upućene glumcu.
Vaša ličnost je obuhvatnija od „ti“
Kada joj je Laušević predložio da pređu na „ti“, Vida mu je odgovorila da ne može to da uradi sa nekim koga tako malo poznaje.
– Vi ste suviše složena ličnost, suviše daleko od običnog. „Ti“ je nešto obično, uzgred, blisko, a vi ste daleko iznad ove primitivne i obične stvarnosti. Imam potrebu da vam kažem „vi“, jer vaša ličnost je obuhvatnija od „ti“.
Lauševića je prvi put zapazila u jednoj televizijskoj drami, gde mu je oca igrao Petar Božović, i nakon koje se i pored velikog slikarskog dara odlučio za glumu. Kao direktorka Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, ona je 1981. godine pri postavljanju „Romea i Julije“ predložila Lauševića, koga je znala samo preko televizije, što je reditelj Stevo Žigon odmah prihvatio, „i to je bio jedan od slavljenih i hvaljenih Romea“.
Žarku je ponuđen stalni angažman u Narodnom pozorištu, ali pošto je Ognjenovićeva otišla na par godina u Ameriku, kad se vratila već je bio stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Ona je po motivima dela Stjepana Mitrova Ljubiše napisala komad „Kanjoš Macedonović“ i 1988. godine pozvala Lauševića za naslovnu ulogu. Prema njenim rečima, on je bio oduševljen i zahvalan i isto veče je došao do nje, gde su sedeli do dva ujutro i pričali predstavi.
– Kad se sada setim „Kanjoša“ i Žarka, uvek sam o njemu mislila da je mitska ličnost, kao da je došao iz nekog svog sveta, da obitava među nama. Sad mislim da je ta predstava bila neka vrsta mita – prisetila se rediteljka. Tokom izvođenja u Budva grad Teatru padala je kiša, Laušević i drugi glumci su kisnuli, ali predstava nije prekidana, već su gledaoci mirno ostali da je prate, ili su postavili iznad sebe nekoliko suncobrana.
Njegova koža je glumila, kosa, oči…
– Kakav je to bio neviđeni dosluh izvođača, Žarka u prvom redu, i publike. Rekla sam mu tada: „Vi bi ovo mogli i da šapućete, svi bi razumeli“. To je bio njegov dar za glumu – njegova koža je glumila, kosa, oči… Svaki pokret je bio smišljen da iskonski prati ono što će reći. Nije bilo složene misli da Laušević nije umeo sa njom da izađe na kraj, a da publika tačno zna šta to znači.
– Kanjoša je tako dobro složio u svojoj glumačkoj laboratoriji, da je to što je prikazivao izgledalo autentično i vi ste verovali svakom njegovom gestu – istakla je Ognjenovićeva, podsetivši da je Laušević bio veliki prijatelj sa glumicom Vesnom Trivalić, da su se njih dvoje razumeli bolje nego brat i sestra i da nije bilo glumačke srodnosti kao što je bila njihova u „Kanjošu Macedonoviću“.
Vida Ognjenović je Lauševića poslednji put videla pre godinu dana, u njenoj ulici u Beogradu, na putu na probu predstave „Poetesa“ u Novi Sad, kada joj je mahnuo, prišao i zagrlili su se.
– Rekla sam mu: „Ulazite u auto, odavde do Novog Sada ću vam napisati ulogu i „uskačete“ u našu predstavu. Imaćete malo proba, vi ćete to lako napraviti. U trenutku smo zastali, gledali se – imala sam utisak da će da krene. Međutim, Laušević je odgovorio da ima snimanje serije, da ne može, pa su se zagrili i rastali zauvek. Kada je čula da je bolestan i da se nalazi u bolnici, Ognjenovićeva nije htela da ga zove, jer priznaje da nije mogla. Otkrila je i da se nije osećala dobro da bi ga posećivala dok je bio u zatvoru.
– Šta da ga gledam u zatvorskom odelu, kako je neslobodan i jadan, i kako ga svi smatraju ubicom, a ja da dođem da ga tešim – navela je rediteljka i dodala da je smatrala da je takva uteha izveštačena, ma koliko je iskrena, i da se ne bi lagodno osećala.
– Jedino ako bi me zadržali da ostanem sa njim tamo, pa da pričamo i da pokušam da podelim sa njim sve, to bi imalo smisla. A to je nemoguće. Onda, zašto da idem tamo i demonstriram svoju slobodu i nadmoć, ja nastavljam da živim i radim, a on sedi sa ubicama i provalnicima.
Celog života se branio od patnje i krivice
Prema njenim rečima, mislila je da ode do Lauševićeve supruge i ostavi ceduljicu da joj javi ako je glumac bolje, ali nije imala snage. Ognjenovićeva je ocenila da Laušević nije umro od bolesti, već tuge, navodeći da je dokazano da svakom karcinomu predstoji neki težak psihički ili drugi udar.
– Mislim da se Žarko celog života branio od patnje i krivice. Krivice koja se dogodila bez njegove svesti o njoj, tog trenutka kad se to događalo. On se toga nikada nije sasvim oslobodio – zaključila je rediteljka i napomenula da je zahvaljujući Lauševićevim knjigama osetila puno razumevanje za njegovu patnju.
(Izvor: Espreso/24sedam)