Jedna od prvih asocijacija na moje detinjstvo je njiva… Odmalena sam bila na njivi, a od osme godine počela i da vozim traktor. Moji tovare seno, ja vozim, a oranje nam je bio posao kao i svaki drugi. Samo bih čula dedu: „Ajmo, sine, da oremo.“ Imala sam nešto više od 10 godina kad sam uzorala prvu brazdu, a dosad sam osvojila šest pehara, od toga pet za prvo mesto na takmičenjima u oranju, priča za Kurir Marija Seočanac (24) iz Novog Sela kod Vrnjačke Banje, apsolvent na Tehnološkom fakultetu u Beogradu.
– U selu živim sa mamom, tatom, bratom i bakom. Oranje mi nikada nije bilo strano, pomagala sam svojima u svim poslovima, a latila bih se i toga, no, sve se promenilo kada sam se, na želju deka Voje, prijavila na takmičenje u selu „Prva brazda“ 2013. Brzo sam naučila sve finese, baratanje priključcima, pogađanje dubine i pravca, kako da uzorem… Na takmičenju ja, jedina devojčica tada. Nije mi bilo svejedno šta će ljudi da kažu, ali želela sam da ispunim želju deki, koji je tradicionalno otvarao svaku „Prvu brazdu“ – priseća se kroz osmeh Marija pa nastavlja:
Dedi za ljubav
– To je bilo dedi za ljubav, učinila sam ga ponosnim, ali sam i dobila želju da nastavim s tim. Stigla sam dotle da sam na nadmetanju u Srbobranu među 50 muškaraca bila jedina žena i pobedila sam u oranju traktorom. Imali smo 30 parceli za oranje, a oni bili ozbiljni takmičari, poljoprivrednici. Nisam se nadala, ali mi je to omiljena pobeda.
Ova devojka kaže i da se nakon smrti dede njena porodica manje bavi poljoprivredom.
Ne obazire se na podrugljive komentare
Naša sagovornica se, kaže, ne obazire na podrugljive komentari pojedinaca kada vide ženu za traktorom na njivi, ali smatra i da devojke treba da sačuvaju svoju ženstvenost.
– Sve devojčice, devojke i žene koje se bave ovim poslom ne treba da se stide toga, ali svaka od nas treba i mora da sačuva svoju ženstvenost, jer smo mi pre svega žene. Svaka treba da ima svoju verziju sebe i svoj privatni život. Ni ja nisam samo kod kuće i na njivi u traktoru, već imam i svoj privatni život, jer smatram da svaka žena treba da se razvije u svim pravcima – kaže Marija.
– Imamo oko 5,5 hektara zemlje, obrađujemo je za svoje potrebe, a nekada smo radili i zakup. Tata je auto-mehaničar i najviše popravlja traktore, brat je završio fakultet, a i mama radi nešto drugo pa je zemlja ostala samo za nas. Kad sam upisivala studije, poljoprivreda mi je bila više obaveza nego ljubav.
Imala sam želju da radim u laboratoriji, da se bavim istraživanjima i naučnim radom, ali na sredini studija desile su se moje ozbiljnije pobede u oranju i nekako sebe sada više vidim u tome. Uvek možeš onoliko koliko hoćeš, pa tako i ja želim da uradim nešto značajno za svoje selo, a onda za državu, a u tome me podržavaju i porodica i prijatelji.
Revija u Letoniji
Marija je ove godine bila i na Svetskom prvenstvu u oranju u Letoniji od 7. do 15. oktobra, gde je Srbija posle nekoliko decenija imala šansu da učestvuje i gde smo postali član Svetske oračke organizacije.
Mladima fali motivacija za povratak na selo
Marija Seočanac kaže za Kurir da bi vlasti trebalo još više da podstiču mlade i da im daju motivaciju da se vrate na selo i rodnim krajevima.
– Parče zemlje i kuća gde sam se ja rodila i odrasla nešto je posebno za mene, uvek mi daje neku posebnu energiju koja ne postoji nigde drugde. Mladi ne treba da prodaju svoje zemljište, kuće i okućnice, jer možda i nakon ostvarenja karijere ipak požele da se vrate korenima – ističe Marija.
– Prvo kad sam sletela tamo, kupila sam gumene čizme i kabanicu. Vreme je bilo grozno, klima oštra, kišovito i hladno. Naš cilj je bio da se priključimo organizaciji i u tome smo uspeli. To je ozbiljno takmičenje na kome je bilo 50 takmičara iz preko 25 zemalja.
Svakako, to sam videla kao jednu lepu priču gde bi i naša zemlja mogla da se promoviše. Učestvovala sam u revijalnom programu, što je bio neophodan korak za povratak naše zemlje u članstvo Međunarodne oračke organizacije. Nakon toga, Srbija je stekla pravo učešća na Svetskom prvenstvu orača naredne godine.
(Kurir)