Srpska pravoslavna crkva ima ukupno 36 (ili 38, ako se uzmu u obzir Vaskršnji i Duhovski utorak) praznika, plus 49 nedelja, koji se štampaju crvenim brojevima i slovima
Polako ulazimo u period kada se pravoslavni kalendar verovatno najviše konsultuje – to je zimsko vreme slava. Najveći broj svetitelja zaštitnika proslavlja se u periodu od oktobra do marta, te nam se čini da tada svaki drugi dan idemo na slavu.
Posmatrajući tako kada „pada“ koja slava, odnosno čeka li nas posna ili mrsna trpeza, primećujemo da su neki svetitelji obeleženi crvenim, a neki crnim slovom. Znači li to da su neke slave znajčajnije od drugih i treba bolje i obimnije da se spreme?
Koja je razlika između crvenog i crnog slova u kalendaru?
Srpska pravoslavna crkva ima ukupno 36 (ili 38, ako se uzmu u obzir Vaskršnji i Duhovski utorak) praznika, plus 49 nedelja, koji se štampaju crvenim brojevima i slovima.
Termin „crveno slovo“ je utemeljen duboko u srpskoj tradiciji, a vezuje se za velike praznike koji su obeleženi crvenim slovima u kalendaru. Na taj dan se uglavnom posti, izbegavaju se teški poslovi i odlazi se u crkvu.
Čak i kada imamo neke neodložne poslove, svako stariji će nam reći da slučajno ništa ne radimo, jer će nas svetac kome je posvećen taj dan kazniti. Međutim, da li je Crkva zaista propoveda da se na dane slavljenja svetaca ne sme raditi ništa ili je ovo još jedan mit ili čak plod sujeverja.
Sme li se raditi na crveno slovo
Sveštenik Stevan Stefanović otkriva da su vernici posebno zabrinuti za vreme crkvenih praznika i svi istu stvar – da li smeju da uključle veš-mašinu:
– Na svaki crkveni praznik bivam pretrpan porukama sa pitanjima da li se za velike praznike sme uključivati veš-mašina ili ne, kaže on i dodaje:
– Otrovan visokom, salonskom teologijom, kao student smatrao sam da je ovo pitanje potpuno beznačajno i suvišno. Međutim, praksa me je demantovala. Ono što sam pre dvadeset godina nazivao seoskim propovedima, danas su i najčešće teme i mojih beseda.
Sveštenik je zato odlučio da ovaj problem reši jednon za svagda. On svoje izlaganje započinje rečima:
– Ako konsultujemo bilo kog svetitelja tokom duge istorije Crkve, svi će vam reći jednoglasno da za crkvene praznike ne treba raditi. Otkud to? Da li naš Bog blagosilja nered ili mu prija da u njegovu čast ne radimo ništa?
Otac Stevan dalje podseća na četvrtu Božju zapovest u kojoj se navodi: „Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu“. Međutim, on objašnjava da da bismo ovo razumeli moramo da shvatimo priču o sedmom danu.
– Sama priča o sedmom danu je jako važna. Naime, sve mere koje danas koristimo su rezultat kosmičkih pojava. Dvadeset četiri časa je period za koji se Zemlja okrene oko svoje ose, mesec je vezan za ciklus Meseca, jedna godina je period koliko je potrebno Zemlji da obiđe pun krug oko Sunca. Sve sem sedmice. Sedmica nema kosmički osnov.
On dalje objašnjava da su kroz vekove ljudi pokušavali da promene ovaj poredak, ali bezuspešno. Sedmica je vreme najlogičnije i najbolje za čovekovo organizovanje rada i odmora.
Objašnjavajući šta sedmica znači u Svetom pismu ukazuje da mnogi zaboravljaju da prvi dan u sedmici ije ponedeljak, nego nedelja. Gospod je sve što postoji stvorio u šest perioda, odnosno šest dana. „Šesti dan počinu od dela svojih“, kaže Sveto pismo.
– Međutim, i ovde postoji važna stvar koju treba istaći. Sedmi dan je subota. Nedelja je prvi dan, dan sunca (eng. sunday), dan svetlosti, prvi dan stvaranja, dan u kom Bog stvara svetlost, kaže on i dodaje:
– Gospod u ovaj dan i vaskrsava, i mi hrišćani danas praznujemo ovaj dan, nedelju, ne jer je to sedmi dan starozavetnih Jevanđelja, već jer je to dan u kome je Gospod vaskrsao, a Vaskrs je ishodišna tačka našeg života i naše vere.
On dalje objašnjava da Gospod nije spavao sedmi dan, već da se u simboličkoj ravni asocira na Veliku subotu, dan u kome je onaj koji je stvorio svet u grobu i počiva.
Kako se hrišćanstvo širilo, tako se oko Crkve okupljalo mnogo ljudi, posebno kada je hrišćanstvo postalo državna relogija. Ljudi su iz raznih razloga i pobuda primali hrišćansku veru, pa je bilo mnog onih koji nisu bili iskreni, već su ulazili u Crkvu zbog koristi.
Zbog toga vernici počinju da izostaju sa liturgije, a to je bio najveći greh:
– Posledica braka Crkve i države bila je ta da su verni počeli da izostaju sa liturgija, što bukvalno nikada u najranijoj istoriji Crkve od gotovo četiti stotine godina nije bio slučaj. Čak je postojalo pravilo, kanon, da onaj ko propusti 3 nedeljne liturgije i ne pričesti se na njima, biva automatski isključen iz Crkve. Zamislite kada bi danas primenili ovo pravilo, ko bi opstao?
Jedan od najčešćih izgovora što ne dolaze bio je da imaju obaveze:
– Tako se i vizantijsko zakonodavstvo umešalo i donelo državni zakon da je zabranjen svaki rad nedeljom i za vreme praznika. Dakle, reč je o državnom, a ne Crkvenom zakonu. Čak je u odredbi ovog zakona napomenuto da su poljoprivrednici isključeni i oslobođeni od ovog zakona, te da ne podležu kaznama, jer postoje poslovi koji oni moraju da obavljaju nevezano za praznike, npr. skupljanje sena.
I tako je nastala zabrana da se na crveno slovo ne radi. Otac Stevan kaže da ga naš narod danas podseća na starozavetne Jevreje:
– Danas, mene moj narod neodoljivo podseća na starozavetne Jevreje, koji su stalno prozivali Hrista zašto radi u subotu i time konstantno krši Četvrtu Božju zapovest. Danas, Srbi ne znaju ko je Sveti Ilija, kad je živeo, zašto se slavi i praznuje, ali znaju da se za praznik ne radi.
– Sve ostale dimenzije praznika smo zaboravili osim ove.
Dakle, greh nije raditi, već ne doći na liturgiju, jer smo tako sve ostalo stavili isred vere.
– Dakle perite kada je crveno slovo slobodno, ne perete na ruke, pere mašina, vaše je da dođete u Crkvu i pričestiti se, po tome se poznaje da smo hrišćani. Postavivši bilo koji prioritet van Crkve, promašili smo naše naznačenje.
Šta su onda crna slova?
– Crveno slovo u kalendaru označava veliki praznik ili velikog svetitelja. Tačno je to da su svi svetitelji pred Bogom veliki (nema malih svetitelja) , ali o tim praznicima crkva želi da pokaže narodu da su to veliki praznici kada bi narod trebao da provodi vreme u molitvi pri crkvi (i u porodici – maloj crkvi) , gde se hrišćani uče vrlinskom životu. Ne treba samo da razmišlja na životnu egzistenciju gde se neprekidno radi, već da treba da brine i za duševnu egzistenciju, molitva, milostinja, ljubav… hrišćanske vrline, življenje bogougodno. To svakako, ne znači da čovek ne treba drugim danima da živi bogougodno, ne, već svakim danom, a to su dana kada se posebno posvećujemo svom dušom i telom na reč božiju u crkvi.
– Kada posvećujemo vreme duševnoj hrani a to je reč božija, kada slušamo živote svetitelja i iz toga izvlačimo ono šta je važno da bi smo i mi zadobili večni život. (Kada ne radimo svakodnevne poslove. Ako je na selu, da ne kopa, da ne ore…, ako je u gradu, i ako je to moguće da ne radi u smislu samo brinem kako ću što više para skupiti i da to ne bude idem da radim pusti praznike trebaju mi pare za kuću, kola, a već ima kuću ali on oće novu, ima kola ali on hoće da ima porše…) A crno podebljano slovo je više istorijski za vreme austrougarske kada su Srbi tražili da ne rade za praznike i kada je videla koliko praznika ima ono je ispalo da mi više ne radimo nego što radimo. I to su nekada bila crvena slova.
(Espreso/Srbija Danas)