Kada sam pročitala dnevnike koje je vodila moja pokojna majka, sve mi je postalo jasno.
Kada sam bila mala, bila sam uverena da se moja mama Elinor bori sa sindromom hroničnog umora, čiji simptomi uključuju i bolove u zglobovima i ekstremni umor. U tom uverenju ostala sam ceo svoj život, a tek dve godine nakon majčine smrti, saznala sam da je moja mama lažirala bolest punih 30 godina.
Zapravo je moja majka pokazivala sve simptome Minhauzenovog sindroma, piše britanska književnica Helen Nejlor.
– Bila sam šokirana i srce mi se slomilo kada sam shvatila da je moja majka ceo život lagala. Celog života ja sam živela u laži a majka je plela mrežu tih laži poput pauka – kaže Helen, 38-godišnja književnica iz Notingema.
– Moji roditelji me nisu vodili u šetnje, izlete, piknike. Nismo nikada imali goste niti smo mi išli u goste. Ceo naš život vrteo se oko moje majke i njene „bolesti“. Mama nije mogla sa mnom da ode ni do trafike. Međutim, kako se ispostavilo iz njenih dnevnika, kada bih ja bila u školi, ona bi otišla u šoping sa prijateljicama ili na ručak sa tatom! – šokirana je Helen, kojoj je majka saopštila da boluje od „sindroma hroničnog umora“ kada je imala sedam godina.
– Govorila mi je često da joj briga o meni pogoršava simptome. Ja sam verovala da se ona u krevetu oporavlja dok sam ja u školi, a ona se provodila sa društvom. Od malih nogu me je naučila da ne smem da je uznemiravam. Rekla mi je i da ne smem da je opterećujem svojim problemima sa društvom i u školi, već da to zadržim za sebe. Međutim, ona je za vreme dok sam ja u školi išla na izlete i uživala dok sam se ja sekirala. Govorila mi je da joj je potrebno da spava 18 sati dnevno. Kada sam pročitala njen dnevnik, nisam mogla da shvatim razmere njenih laži. U dnevnicima je mene nazivala „vrištećom vešticom“ a za moju decu je pisala da su debela. Tamo nema ni trunke ljubavi za mene i njene unuke. Postoji jedan njen zapis iz dnevnika kada sam imala šest meseci, a glasi ovako: „Uspavala sam Helen u 7:50, nadam se da će što više spavati. Jela sam na miru, bez prekidanja. Sedela u kafiću do 11:30. Šetala“. Za sve to vreme, beba joj je bila sama u kući. U drugom zapisu sam otkrila i da mi je kao bebi davala i malo viskija da lakše zaspim.
Ne samo to, rekla mi je i da moj otac boluje od teške srčane smetnje i da može da umre svakog trenutka. To mi je rekla kad sam imala 10 godina. Nisam prestajala da brinem i stalno sam iščekivala sa zebnjom trenutak kad će tata zaista umreti i kada ću ja morati da preuzmem brigu o mami. Brinula sam da ću morati da napustim školu i obolela sam od anksioznosti.
Sa 19 godina upoznala sam svog sadašnjeg supruga sa kojim imam dvoje dece – Bejlija (10) i Blosom (8). Moja majka im se nije obradovala.
Usred jela rekla bi mi da se ne oseća dobro, otkazivala nam je posete u poslednji čas. Tek sam iz dnevnika videla da je sve vreme folirala. Tada je već glumila da ima Parkinsonovu bolest, iako testovi to nikako nisu pokazivali. Stalno me je zvala sa novim tegobama, a ja sam se brinula.
Njena najveća greška zapravo je bio taj korak da pređe na Parkinsonovu bolest jer je nju teže lažno dijagnostikovati od sindroma hroničnog umora.
Nakon što je moja mama umrla, dve godine nisam imala snage da pročitam njene dnevnike. Kada sam skupila snagu, dočekalo me je užasavajuće otkriće. Bila sam dvostruko dotučena – njenom smrću i tajnim životom koji je živela. Ona mi je praktično ukrala život. Dala mi je život, ali je i uradila sve u svojoj moći da ga učini nesnosnim.
Šta je Minhauzenov sindrom?
Minhauzenov sindrom je uznemiravajući psihopatološki poremećaj, gde roditelj/staratelj preuveličava, fabrikuje i indukuje bolest druge osobe kako bi dobio pohvale i divljenje kada žrtvi ukaže brigu i pomoć. Ovaj poremećaj je jedan od oblika takozvanih umišljenih bolesti, i kao takav veoma je sličan hipohondriji, ali se od nje razlikuje u tome što kod hipohondrije pacijent zaista misli da ima neku bolest, dok kod Minhauzenovog sindroma pacijent je svestan da preteruje i da glumi bolest, povredu, infekciju i slično.
(Izvor: Žena)