Nema ružnije slike od one kad vidimo dete koje je zadojeno rasnom, verskom i nacionalnom netrpeljivošću. U našem društvu nisu ni mališani imuni na pokazivanje mržnje prema Romima, migrantima, Azijatima, drugim veroispovestima i narodima koji žive na ovom prostoru.
Kad im se pridruže homofobija, negativan stav prema ženama i transrodnim grupama, srećemo mlado biće nesposobno da normalno živi u današnjem svetu različitosti.
Kako onda sutra da ode da živi i radi u nekoj drugoj zemlji, gde će se susreti sa drugačijima od sebe? Netolerantni stavovi stiču se ili u kući u kojoj dete raste i sredini u kojoj se kreće. Ovaj veliki posao je delikatan, pipav i traži vrlo obazriv i vešt pristup.
Ako želimo da nam dete bude dobar i tolerantan čovek, moramo se držati zlatnog pravila: ponašaj se prema drugima onako kako bi voleo da se drugi ponašaju prema tebi. I roditelji treba da ispitaju svoje demone – otpor prema drugim narodima i rasama. Što više sebe prevaspitavaju, lakše će ići i sa decom. Mlađi slede model ponašanja roditelja.
Dete čuje sve, kako se roditelji rugaju i pokazuju mržnju prema svima koji nisu iste boje kože i nacionalnosti i usvaja takav primer. Kako, na primer, da veruje da su Romi dobri ako nikad nije videlo da roditelj razgovara sa nekim od Roma? Roditelji treba dobronamerno da komuniciraju sa svima ne praveći razliku među ljudima.
O rasizmu i nacionalizmu ne treba da se ćuti, naprotiv. Ćutanje pomaže svim predrasudama. Krucijalno je razgovarati sa detetom o ovim temama od malih nogu. Nije to priča koja traje jedan dan, već treba svakodnevno da mu se provlači kroz uši. Kad god se desi nešto loše u svetu, dete se uplaši jer ne zna o čemu je tu zapravo reč.
Treba o tome razgovarati na način primeren njegovom uzrastu, ne zatrpavati ga informacijama koje još ne razume. Dovoljno je reći: „Eto vidiš kako je ružno kada ljudi mrze jedni druge samo zato što su druge boje!“ Ili nacije, ili vere, šta god da je u pitanju. Ako roditelj ne razgovara, drugi će oblikovati njegovo dete, a to niko ne želi.
Momentalno reagovati na uticaj medija Mediji, društvene mreže, filmovi i igrice imaju ogroman uticaj na formiranje dečjeg stava prema različitostima. Ali roditelj može da ih iskoristi da na raznim primerima nauči mališana da prepozna nacionalističko i rasističko ponašanje.
Treba mu objasniti koji mediji greše i u čemu tačno. Svaki rasni ispad važno je da se razjasni, jer su deca osetljiva na nepravdu i lako usvajaju razliku između dobrih i zlih ljudi. Na nemili događaj roditelj treba da reaguje momentalno, da ne čeka da prođe vreme.
Ako nekoga pretuku zbog boje kože, mora detetu da kaže kako je to nedopustivo i nepravedno. Tako se kod dece razbijaju stereotipi o drugima koji nisu isti i stvara se kritičko razmišljanje, presudno za izgradnju antirasističkih stavova. S vaše strane uvek hvalite osobine drugih rasa i naroda, njihovu originalnost, dobrotu, običaje, kulturu…
Reči su reči, ali dela su dela. Sve čemu učite dete treba pokazati i na delu. U svetu se organizuju razne vrste protesta protiv rasnih i drugih diskriminacija. Kod nas je situacija malo drugačija. Ipak, puni smo predrasuda prema različitim nacijama, veroispovestima, gej populaciji, mentalno obolelima, ometenima u razvoju, onima sa fizičkim nedostacima, starima i nemoćnima, zlostavljanim ženama, životinjama… Sve je to isti paket mržnje i stigme.
Dete bi trebalo da se uvek odupire ugrožavanju drugih, da se ne pridružuje hajkama kako bi bilo prihvaćeno u društvu.
Ovo su vremena u kojima roditeljima ništa ne ide naruku. Deca u školskim sredinama okružena su vršnjacima koji vole da mrze sve i svakoga. Boriti se protiv uticaja školskih drugova, u tinejdžerskom uzrastu naročito, veoma je teško i složeno. Liči na hod po žici. Niko nije svemoćan, svi prave greške.
Nekad i roditelj pogreši, omaknu mu se ružne antirasističke reči na račun drugih, ali je bitno da se odmah ispravi. Prema detetu treba biti iskren, ne lagati ga da imamo odgovore na sva pitanja.
U većini slučajeva dobro je rukovoditi se instinktom, poznavati svoje dete i videti na šta reaguje i šta ga plaši od događaja. I roditelj treba da pokaže koliko je uznemiren. Ako to ne uradi, dete će pomisliti da nije normalno što je uznemireno. Onda ostaje prostor da mu neko drugi objasni na pogrešan način i šteta je učinjena. Naravno, ostaju elementarna pravila.
Ne nazivajte druge rase i narode pogrdnim imenima. Zaboravite na reči „crnčuga“, „žutać“, „ciganija“, „ustaša“, „balija“, „šipac“, „pe**rčina“… Čak i kad gledate fudbal, pazite na rečnik. Male uši slušaju i upijaju, pa krenite odatle i – srećno.
(Stil)