Jedan poziv koji je značio oproštaj
Čekala sam voz kada mi je prišao sredovečni muškarac umornih očiju, u zgužvanom odelu koje je delovalo kao da je u njemu prespavao. Tiho je upitao:
„Da li bih mogao da pozajmim vaš telefon da pozovem ženu? Moj se upravo ugasio.“
Osetila sam trenutnu neodlučnost. Ne daje se telefon strancu tek tako, naročito na prepunoj stanici. Ipak, u njegovom glasu bilo je nešto nesigurno, gotovo drhtavo. Nakon kratkog razmišljanja, otključala sam telefon i pružila mu ga.
Napravio je nekoliko koraka unazad i obavio kratak poziv — bez povišenog tona, bez dramatike, samo tiha i iskrena nežnost.
„Stižem uskoro… Volim te“, rekao je gotovo šapatom.
Prekinuo je vezu, vratio se i pružio mi telefon pažljivo, kao da je lomljiv.
„To vam znači više nego što znate“, rekao je, a zatim nestao u gužvi.
Kasnije, dok sam sedela u vozu, primetila sam novu stavku u porukama — poslata je prazna poruka na nepoznat broj. Delovalo je čudno, ali sam to pripisala slučajnom dodiru ekrana.
Prošle su dve nedelje. Gotovo sam zaboravila tog čoveka i kratak susret na stanici.
A onda, jedne večeri, telefon je zazvonio.
Poruka sa nepoznatog broja glasila je:
„Moja žena je umrla te noći. Hvala vam što ste mi omogućili da joj se oprostim.“
Zastala sam. Sve oko mene kao da je utihnulo. Sedela sam nepomično, držeći telefon obema rukama i gledajući u reči koje su nosile težinu veću od samog ekrana. Ono što mi je tada delovalo kao mala usluga, odjednom je dobilo sasvim drugačije značenje.
Nisam znala šta da odgovorim. Nisam bila sigurna da li bi bilo koje reči bile dovoljne. Ali jedno sam znala — taj kratak trenutak poverenja na železničkoj stanici omogućio je nekome da se oprosti od osobe koju je voleo.
Držeći telefon, shvatila sam koliko su trenuci rastanka krhki i dragoceni, i kako ponekad jednostavan čin ljudske dobrote može značiti ceo svet nekom drugom.
