Na žalost, običaji sa zapada se sve jače ukorenjuju u našem društvu.
Život svakog čoveka određuju 4 perioda: rođenje, krštenje, venčanje i smrt. Na tom putu odrastanja i sazrevanja najvažniji su roditelji, oni su ti koji nas izvode na put i oblikuju od nas dobre ljude.
Ipak, odrastajući i stupajući u sve složenije odnose i veće obaveze često zaboravimo da naši roditelji nisu više u punoj snazi da sada oni zavise od nas, kao nekada mi od njih.
Na žalost, naš sebičluk ide i korak dalje, te ugledajući se na zapad odlučujemo da je najbolje da o našim roditeljima brine neko drugi. Starački domovi u poslednjih nekoliko decenija postali su glavno utočište za „neželjene“ rodtelje.
Istina, život je razliven u bezbroj nijansi i ne možemo ga posmatrati kroz prizmu crno-belo, tako da nekada postoje situacije kada su domovi za stara lica jedino rešenje.
Ako ste nekada pomislili da svoje roditelje smestite tamo, ali vas je ošinula savest pitajući vas „nije li to greota“, ustvari vam se obratila vaša pravoslavna duša. Jer u našoj veri je porodica glavna ćelija društva, ona je otelotvorenje Božje na zemlji.
Na pitanje jedne vernice o tome da li je greh da smesti svoju roditeljku u starački dom duhovnik arhimandrit Mihailo Biković je imao više nego jasan odgovor:
– Starački domovi i stav duhovnika o tome. Da li je greh smestiti majku u dom za stare koji dobro i savesno radi? Njena bolest zahteva negu 24 časa dnevno. Ja sam zaposlena, a osim mene, nema ko da vodi brigu o njoj. Redovno je posećujem, molim se za nju i nabavljam sve što joj je potrebno, glasilo je njeno pitanje, a arhimandrit je imao više nego jasan odgovor:
– Roditelj koji nas je gajio od prvog dana kada smo ugledali svetlost, koji je strepeo i drhtao nad nama kad god se zakašljemo, koji se trudio da svaku našu suzu obriše i da nas uteši, koji nas je privio na grudi i pevao uspavanke kada smo se nečega bojali, koji se radovao našim uspesima, a tugovao sa našim tugama, sada doživljava da nemamo vremena za njega, odnosno nju, jer ovde govorimo o majci.
– Predajemo je drugima u ruke, jer nama treba vremena za život, kao da majka nije naš život! Odvođenjem majke u starački dom, mi njoj dajemo sledeću poruku: ‘Nemam strpljenja da sačekam da umreš, a smetaš mi u mom životu, jer imam prečih stvari od tebe, pa te zbog toga vodim na groblje živih’.
– Zapitajte se, šta čovek, koga odvedu u starački dom, još može da očekuje od svog života? Šta ga to još lepo čeka u narednim mesecima i godinama života u staračkom domu? SMRT!!! Samo lepo upakovan, pa se tako organizuju balovi za starce, treća mladost, sve se farba u lepe boje da ne bi izgledalo strašno. Čak i kad umiru i onda ih šminkaju da izgledaju što manje strašno, kako se ni mi ne bismo dosetili da nam se dani odbrojavaju do Strašnog suda! Sami zaključite da li je greh ili ne. Ako hoćete da prihvatite savet, uzmite ženu koja će da je čuva, dok Vi niste tu, a posle toga Vi budite uz nju.
(Srbija Danas)