Godine 1971. psiholog sa Stanforda Filip Zimbardo dobio je pozamašnu sumu novca od američke mornarice i marinaca da sprovede eksperiment koji bi im pomogao da steknu dublje razumevanje interakcija i dinamike između čuvara i zatvorenika u zatvorima.
Da bi sproveo ovu studiju, sada poznatu kao Zatvorski eksperiment u Stanfordu, Zimbardo je okupio 24 mladića u Džordan holu Univerziteta Stanford i objasnio im svoju zamisao – bili su mu potrebni da u naredne dve nedelje učestvuju u veoma neobičnom i krajnje neortodoksnom eksperimentu.
Zimbardo i njegove kolege pretvorili su podrum zgrade u lažni zatvor čiji će on biti “upravitelj”. Što se mladića tiče, njihovo je bilo da “igraju” čuvare ili zatvorenike, već prema ulozi koja će im biti dodeljena nasumično. Za učešće će dobiti i nadoknadu od 15 dolara na dan.
Mladići nisu bili slučajno odabrani. Javili su se na oglas i nakon toga bili podrobno ispitani. Učešće je bilo zabranjeno onima koji su imali bilo kakav dosije, kao i onima problematičnog ponašanja. Svi mladići bili su zdravi, nikada pre nisu pokazivali sklonost ka nasilju i važili su za dobre studente.
Sve je delovalo prilično lako, kao vežba “igranja uloga”, a učesnici su u bilo kom momentu mogli da traže da napuste eksperiment i izađu. Ili im je tako, bar bilo obećano…
Šest dana pakla
13. avgusta 1971. godine, noć pre početka eksperimenta, Zimbardo je objasnio pravila svojim “čuvarima”. Bilo je potrebno da obezbede danonoćni nadzor zatvorenika, što je značilo da će biti podeljeni u tri smene po osam sati. Dobili su vojničke uniforme, naočare za sunce i palice, iako im je eksplicitno rečeno da ne smeju da udaraju ili na bilo koji drugi način fizički zlostavljaju zatvorenike.
Sledećeg dana, pripadnici prave policije koja je pristala da uzme učešće u eksperimentu, došli su u domove ispitanika određenih da budu zatvorenici i odveli ih u pritvor. Tamo su pretreseni, uzeti su im otisci prstiju i snimljene fotografije. Zatim su prevezeni u kampus i sprovedeni u podrum, gde su ih čekali stražari. Umesto imena, dobili su brojeve kako bi se stekao utisak što veće dehumanizacije.
Prvi dan eksperimenta protekao je relativno bez događaja, ali je već noć donela promenu. Stražari su odlučili da kazne neke zatvorenike tako što će izvaditi dušeke iz ćelija, naterati ih da spavaju na hladnom betonu i praviti buku kako bi im ometali san.
Do podneva drugog dana, jedan od zatvorenika je imao nervni slom i morao je da napusti eksperiment, ali ne pre lažnog “saslušanja za uslovnu slobodu” i boravka u “samici” (koja je zapravo bila orman za metle). Proces “oslobađanja” je po Zimbardovoj ideji namerno bio dug i naporan, kako bi se stvorio utisak da su zatvorenici bespomoćni, a stražari i upravnik svemoćni.
Tada su ostali zatvorenici počeli da se bune. Okrutno postupanje stražara izazvalo je revolt. Prestali su da prate naređenja, da se javljaju kada bi bio prozvan njihov broj, a nekoliko njih zabarikadiralo se u ćelije. To je, u suštini, bila pobuna!
Tada su i čuvari počeli da pokazuju svoju nasilnu stranu. Iako su mogli slobodno da idu kući na kraju svoje smene, mnogi su ostali “prekovremeno” da suzbiju nemire.
Kada je kliničko osoblje koje je posmatralo eksperiment otišlo, nasatao je pakao! Stražari su počeli da tuku zatvorenike, gurali su ih u ćelije kako bi se napravila gužva, a one za koje su pretpostavili da su vođe pobune zatvarali su u samicu.
Terali su zatvorenike da satima stoje goli u neudobnim položajima. Nisu im dozvoljavali da koriste toalet, već su im umesto toga dali kantu koju su onda namerno ostavili u ćeliji preko noći.
Trećeg dana, Zimbardo je primetio da oko jedne trećine čuvara pokazuje znake istinskog sadizma izmišljajući nove oblike kažnjavanja na koje su podsticali i druge čuvare. Ali ni on nije bio neuzdrman! I sam je postao uznemirujuće uronjen u eksperiment, a sva objektivnost je nestala. Zarobio je sebe u svojoj mračnoj fantaziji i nije prekinuo eksperiment.
Do četvrtog dana, neki od zatvorenika su bili samoubilački nastrojeni i potpuno su izgubili osećaj za realnost i prihvatili svoj položaj.
Eksperiment toliko strašan da je morao biti prekinut!
Stanfordski zatvorski eksperiment završio se šestog dana kada je Zimbardo doveo svoju devojku u lažni zatvor kao posmatrača. Dvadesetšestogodišnja Kristina Maslač, diplomirana psihološkinja, “sveža krv” i osoba koja je došla iz spoljnog, realnog sveta – bila je zgrožena!
Njen šok i gađenje poslužili su kao poziv za buđenje za Zimbarda. Objavio je da je eksperiment završen. Vest je vidno razočarala čuvare, do sada već potpuno naviknute na moć koja im je dodeljena.
Zimbardo je kasnije primetio da je, i pored više od 50 ljudi koji su posmatrali eksperiment, Maslač bila jedina koja je dovela u pitanje moralnost studije.
Zimbardo je prijavio svoje zaključke o eksperimentu Američkom komitetu za pravosuđe i, i pored osporavanja i kritike, oni su mu doneli slavu jer je dokazao da spoljašnji uslovi, a ne ličnost pojedinca, određuju reakciju ljudi pod stresom.
Gotovo bez prinude i uz veoma malo ubeđivanja, osobe koje pre toga nisu imale bilo kakvu istoriju nasilja, postale su sadisti, spremni da počine užasne zločine nad dojučerašnjim kolagama i prijateljima. Sa druge strane, zatvorenici su trpeli nasilje potpuno prihvativši ulogu žrtve. Posle samo nekoliko dana bili su slomljeni, a rutinu zatvorskog života prihvatili su kao normalnu.
Iako su rezultati eksperimenta na kraju imali dubok uticaj na američki zatvorski sistem, takođe su poslužili kao sumorni dokaz toga da, kada se ljudi osete dovoljno moćnima i budu oslobođeni odgovornosti, vrlo lako mogu da počiniti zločine kakve pod normalnim uslovima nikada ne bi.
O eksperimentu, rezultatima i svemu što ih je pratilo do sada je snimljeno i nekoliko filmova, što dokumentarnih, što igranih.
(Espreso/Istorijski Zabavnik)