Milan Rabrenović (21) svoje najbolje godine i mladost provodi u patnji, sa nepodnošljivim bolovima. Boluje od teškog oblika autizma koji mu je ustanovljen tek u sedmoj godini života, iako su se problemi počeli da se javljaju u kada je napunio dve.
Miki sa roditeljima i bratom živi u Ivanjici, a zeleno svetlo za matične ćelije dobili su od lekara iz Turske, međutim, nakon svih odrađenih analiza koje su bile pripreme za tretman matičnim ćelijama, ova porodica doživela je još jedan jak udarac, a detalje je Mikijeva majka Danijela ispričala za Espreso.
– Miki je malo bolje, radili smo snimanja, gastroskopiju i kolonoskopiju. Pronađena su mu 3 virusa na debelom crevu. Dobio je lek koji mora da pije 4 meseca, a onda ponovo idemo na snimanje, kolonoskopiju, da provere da li su virusi još tu. Inače, lek koji pije je Viread i košta 16.350 din za jedan mesec.
Kao porodica pružili su svom detetu najveću moguću podršku na dugom putu ka njegovom izlečenju, a troškovi za sve to su veliki, što dodatno sve otežava jer je porodica iscrpela sve finanskijske resurse do sada.
– Miki je bio hrabar pred snimanje, nije jeo 59 sati, a mi smo ceo dan bili uz njega, nismo jeli, solidarisali smo se. U petak idemo na magnet glave, a radićemo i snimanje abdomena, karlice i šake da vidimo da li ima artritis. Do sada nas je koštalo 700.000 dinara. Pred nama je dug put lečenja, dok ne uklonimo viruse, ne smemo da radimo matične ćelije. U pitanju su virusi koji su Mikiju napravili haos po organizmu, počev od mentalnih problema, do zdravstvenih gde su se javile upale, loš apetit, a postoji mogućnost da je jedan od virusa prouzrokovalo početak artritisa.
Teško im je da se pomire sa činjenicom da je njihovo dete godinama trpelo nepodnošljive bolove, a niko ih nije uputio na dalje analize.
– Još uvek smo u šoku jer dete je trpelo bolove najmanje 15 godina. Kompletnu dijagnozu imaćemo 20. juna kada imamo zakazanu kontrolu kod doktora Kirila. Predstoje nam i genetske analize, kako bismo utvrdili da li postoje još neki genetski problemi. I za to nam je potrebno oko 300.000 dinara. Po prvi put za Mikijevih 20 godina radimo potpune preglede, snimanja, analize koje je odavno trebalo da odraditi. Zahvaljujući svim humanim ljudima, medijima, prijateljima, rođacima, Miki je dobio šansu da se ispita, leči, na čemu smo svi zahvalni. Bilo je trenutaka kada nismo znali kako, kuda, i čime da ga lečimo. Ali ljudi koji nam pomažu su naš vetar u leđa, naša nada u Milanovo bolje sutra. Nama će biti potrebno još novca za dalje lečenje. Nadamo se da će humani ljudi biti i dalje iz Mikija.. Mi ne odustajemo, Miki će biti bolje, verujemo i molimo se.
Jedina misija njegovih roditelja, kako je za Espreso rekla Danijela, majka ovog mladića jeste to da ga osposobe za život kad njih više ne bude bilo.
Već pet godina hoda sa povijenim kolenima zbog skraćenih tetiva, a urađena je jedna operacija na privatnoj klinici u Beogradu, koja nije donela rezultate. Jedino što se nakon toga desilo jeste razvijanje straha od lekara.
Ovaj u dubini duše nasmejani dečak, svakodnevno se suočava sa strašnim bolovima zbog kojih povređuje sebe. Nekada sebi napravi rane koje ne zarastaju i po nekoliko meseci.
Nemam vremena za odmor, njegova trenutna terapija i stanje zahtevaju potpunu pažnju. Sve je mnogo lakše od onog što je bilo. Ništa mi nije teško, samo da Miki bude bolje. Kada imate dete sa autizmom, kao da imate petoro zdrave dece o kojima brinete. Ali kada volite svoje dete, više od svog života, imate cilj, i znate da će vaš trud, muka, odricanje, jednog dana biti nagrađeni, sve se lakše podnosi. Bog nam daje onoliko tereta koliko možemo poneti, i moramo ga nositi na svojim leđima, bez pitanja, odustajanja. Dovoljno je da pogledam Mikijeve okice, da znam da moram da budem jaka, da nema predaje, da šansa postoji, da se sve može promeniti, da ćemo jednom živeti normalno, da će Miki uživati u svojoj mladosti. Mnogo suza smo prolili, daće dragi Bog da od sada budu samo suze radosnice, kazala je Danijela.
Podsetimo, do sada je imao šest različitih operacija. Zbog njegovog psihičkog stanja, predloženo je od strane neuropsihijatra da se operacija obavi na što bezbolniji način, uz minimalan ostanak u bolnici, kako ne bi došlo do regresije u ponašanju.
Milan se muči godinama, gotovo da ne ustaje. Počela je kičma da se krivi, od opterećenja. Svaki njegov korak je napor, koji ga zamara. Po mišljenju doktora, intervencije je potrebno uraditi što pre, jer situacija sa skraćenim tetivama se može odraziti na kukove, kada bi nastao veliki problem.
(Espreso)