Životna priča Monike Seleš i dan danas ostavlja bez teksta, a jedan koban trenutak uspeo je da sruši najveći san.
Prošlo je tačno 30 godina od četvrtfinala u Hamburgu koje je zauvek promenilo život legendarne teniserke Monike Seleš, koja je odrasla u Novom Sadu.
Na tragičnu priču sve je podsetila vest da je preminuo Ginter Pahre, Nemac koji 30. aprila 1993. godine nožem napao slavnu teniserku i tako zauvek promenio tok njene uspešne karijere.
Podsetimo, tog zlokobnog dana, naša Monika igrala je meč protiv Bugarke Magdalene Malejeve kada ju je odjednom ubo Parhe koji je bio pasionirani navijač Nemice Štefi Graf i koji se plašio da će je zaseniti upravo Seleš.
21 years today since fan of S.Graf – Gunter Parche stabbed Monica Seles in the back during a match in Hamburg. pic.twitter.com/UlNGDchakq
— Just a chick (@LoreleyRH) April 30, 2014
Nakon napada utvrđeno je da bio psihički nestabilan, a nakon šest meseci u pritvoru osuđen je na dve godine uslovne kazne uz obavezno lečenje. Poslednjih 14 godina živeo je u staračkom domu u Nordhauzenu, gde je živeo u jednoj sobi. Četiri nedelje pre smrti ležao je u krevetu dok jedne noći konačno nije mirno zaspao i to je bilo to.
Kada je reč o Moniki, ona je nakon povređivanja hitno prevežena u bolnicu. Rana je bila duboka 4 santimetra, no iako se fizički oporavila, psihički nije. U tom trenutku imala je samo 19 godina i neverovatnih devet grend slem titula iza sebe. Bila je na dobrom putu da postane najbolja svih vremena, međutim brutalan napad je na nju uticao i zauvek izmenio njenu karijeru.
Doduše, ona je nakon toga uspela da osvoji još jedan GS – Rolan Garos 1996. godine, ali će zauvek ostati pitanje šta bi se sve desilo da se napad i nesreća nisu dogodili.
No, kako je sve počelo?
Kada kažemo tenis, danas je Srbija najprepoznatljivija po Novaku Đokoviću, a u prošlosti i po Ani Ivanović i Jeleni Janković. Međutim, put do teniskog vrha mnogo pre njih prokrčila je niko drugi do Novosađanka Monika koja je tokom karijere pobedila na čak na 53 turnira, osvojila devet grend slemova i bronzu na Olimpijskim igrama, 178 nedelja bila je prva, zaradila je silne milione dolara, ali je uprkos svim tim uspesima ostala prirodna i skromna.
U novosadskom naselju Liman 4, u Balzakovoj ulici broj 26 postoji mural na kojem je nacrtan lik Monike Seleš. Urađen je tako da vam u vidokrug prvo ulazi njen široki osmeh, pehar koji drži u rukama, kao i natpis: „Ovde je sve počelo“.
Al zaista, priča o nekadašnjoj vladarki svetskih teniskih terena počela je u Novom Sadu, drugog decembra 1973. godine, u porodici mađarskog crtača stripova Karolja i profesorke istorije Ester. Monika inače ima i starijeg brata Zoltana, zahvaljujući kojem je i uzela reket u ruke.
– Prebacivali su mi da sam ćerki oteo detinjstvo i uskratio joj igračke, a ona je svoju igračku lično izabrala. Nisu to bile lutke ili plišani medvedići. Imala je jedva šest godina kada je, posmatrajući starijeg brata Zoltana kako igra, sama dohvatila reket. U početku, sve je prihvatala s dečjim ushićenjem, kao zabavu. Međutim, ubrzo smo shvatili da je vrag odneo šalu i da će tenis postati njen životni izbor – rekao je u jednom intervjuu Monikin otac Karolj.
Na parkingu ispred zgrade u kojoj su živeli, on je umesto mreže vezivao kanap za branike dva automobila, a njegova ćerka je po ceo dan uvežbavala pokrete koji su je kasnije proslavili kao sportistkinju.
– Najviše sam volela da udaram lopticom o zid i zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid. To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu – opisala je Selešova u svojoj autobiografiji Forhend preko mreže života.
Sa devet godina osvojila je svoj prvi turnir i tada nije bila ni upoznata sa svim teniskim pravilima. Njeni roditelji bili su prinuđeni da podnesu veliku žrtvu kako bi Monikin talenat mogao da se razvije. U svojoj drugoj knjizi „Od straha do pobede“, ona je napisala da su se članovi njene porodice odrekli svojih karijera, prodali sve što su mogli i 1986. godine otišli u Ameriku.
U Floridi svoju ćerku upisali su na akademiju čuvenog teniskog stručnjaka Nika Bolitijerija, gde su joj društvo pravili kasnije vrhunski teniseri Andre Agasi, Gabrijela Sabatini, Meri Džo Fernandez i drugi.
Tri godine kasnije učestvovala je na jednom od četiri najznačajnija teniska turnira, na Rolan Garosu, gde je stigla kao autsajder, tačnije 87. na zvaničnoj rang-listi. Iako je dospela do četvrtfinala, što je bilo zabeleženo kao veliko iznenađenje, objektivi foto-aparata i dalje su bili fokusirani na poznatije učesnice, piše Glossy.
Tek ponegde moglo se pročitati nešto o maloj Jugoslovenki koja udara lopticu čvrsto držeći reket s obe ruke, uz grč na licu i jake krike koje ispušta. Zanimljivo je da su se kasnije mnoge njene koleginice žalile sudijama kako je Monika preglasna kada udara lopticu i da ih na taj način dekoncentriše.
Svetska teniska javnost ostala je u čudu kada je ova rođena Novosađanka na narednim turnirima počela da pobeđuje Kris Evert i Martinu Navratilovu, svoje favorizovane koleginice. Ubrzo je postala najmlađa šampionka u istoriji ovog sporta. Otvoreno prvenstvo Francuske osvojila je 1990. i u tom trenutku imala je 16 godina i šest meseci.
– Kad se pojavi na terenu sa svojim mačkastim očima, fluoroscentnim noktima i vrcavim osmehom, ona hipnotiše celo gledalište. Ova devojčica najveći je prirodni talenat koji se ikada pojavio u ženskom tenisu- pisali su tada novinari sportskog lista „Paris Match“.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Jugosloveni su joj dali nadimak Mala Mo i pratili su gotovo svaki njen meč. Kada su opisivali njenu igru, teniski stručnjaci uvek su isticali njeno umeće da kvalitetno odigra ključne poene. Njena igra simbolizovala je sportsku krilaticu: Budi najbolji kada je to najpotrebnije.
Sa nepunih dvadeset godina već je imala osam grend slem titula u kolekciji. Ipak nikada nije uspela da osvoji Vimbldon. Od januara 1991. do februara 1993. godine ostvarila je 231 pobedu uz samo 23 poraza i osvojila 30 titula na različitim turnirima. Njen osoben pristup igri i mentalna snaga napravili su pravu revoluciju u ženskom tenisu.
Amerikanci su joj početkom devedesetih godina minulog veka uporno nudili državljanstvo, ali ona nije htela da ga prihvati. Na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine, učestvovala je pod zastavom nezavisnih takmičara IOP, jer našim sportistima tada zbog sankcija nije bio dozvoljen nastup. Zbog zabrane igranja našim fudbalerima u Švedskoj, odbila je da ikada više poseti tu zemlju. Međutim, kada je u ratnom vihoru nestala Jugoslavija i na njenom zgarištu nastalo nekoliko novih država, Mala Mo ipak je postala zvanični državljanin SAD.
– Znam gde sam rođena i Jugoslavija će zauvek biti u mom srcu. Mnogo je razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo, ali ipak nisam imala snage da igram za američku Fed kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada – priznala je američkim novinarima na jednoj konferenciji za medije u Majamiju. Dodala je i da se oseća kao Jugoslovenka, Mađarica i Amerikanka, kao i da nikada ne bi mogla da se odrekne svog porekla jer bi na taj način porekla ono što zapravo jeste.
Ali, kako to obično u životu biva, tako se i Monika Seleš ubrzo našla u situaciji u kojoj joj je sve delovalo kao da ju je neko prokleo. Prvo je bila rastrzana razvodom svojih roditelja, koji su svoje nesuglasice zaboravljali samo onda kada je trebalo da je podrže.
– Bili su jedno uz drugo čitavog života, a mene i brata izveli su na put i od nas napravili ljude. Sve oko mene rušilo se kao kula od karata kada su mi rekli da se razvode. Možda sam naivno verovala da je njihov brak idealan i da sam sigurna pored njih. Nažalost, ništa na ovom svetu nije savršeno i večno – otkrila je svoja osećanja u knjizi „Od straha do pobede.“ A trenutak koji je obeležio ne samo njenu karijeru nego i istoriju tenisa, dogodio se u periodu kada je bila potpuno nezaustavljiva.
U Hamburgu, 30. aprila 1993. godine, na stadionu Rotebaum, kada se u pauzi između gemova saginjala da zaštiti noge od hladnoće, mučki joj je Ginter Parhe zabio kuhinjski nož u leđa, pred televizijskim kamerama i očima miliona koji su pratili meč.
Povređena Monika, sva u krvi prebačena je u lokalnu bolnicu, u pratnji majke i brata. U posetu joj je došla i Štefi Graf koja se izvinila što je došla samo nakratko jer mora brzo da se vrati na turnir. Verovalo se da će nadmetanje u Hamburgu biti prekinuto zbog napada i prolivene krvi Selešove, koja je za nekoliko milimetara izbegla ubod u vitalni nerv i najverovatnije ostala paralizovana. Ona je privatnim avionom prebačena u SAD na lečenje i rehabilitaciju.
– Prve nedelje posle ranjavanja nisam mogla da pomeram ruku, ali dopustila sam sebi da me ispune mali naleti nade kako ću se potpuno oporaviti i za nekoliko meseci opet biti ona stara. Tada još nisam bila potpuno svesna ozbiljnosti onog što mi se dogodilo u Hamburgu – stoji u njenoj autobiografiji. A budući da jedno zlo nikada ne ide samo, tako je i jugoslovenska teniserka, u trenucima kada je njena rana još bila sveža, saznala da joj otac boluje od raka.
– Postojao je razlog zašto tata nije prisustvovao onom sudbonosnom meču u Hamburgu. Kad su mi se on i mama pridružili u Vejlu, izgledao je loše. Bio je pripadnik stare garde i mrzeo je doktore, jednostavno nije mogao da podnese preglede. Imao je rak prostate. Bila sam uništena, kao da se neko okrutno našalio sa mnom. Tata je smešten u vrhunsku kliniku Mejo u Minesoti. U proleće te 1993. godine, bila sam bolesna od brige za oca i strahovala sam za svoju karijeru.
U Vejlu sam dosta vremena provodila pored telefona čekajući vesti od roditelja. Tatina operacija prošla je dobro i posle se podvrgao hemioterapiji.
Želela sam da budem pored njega, ali morala sam prvo sebe da izlečim. Svoju frustraciju dva meseca izbacivala sam pomoću fizikalne terapije, napadajući je istim intenzitetom kojim sam igrala mečeve. Prolazila sam kroz bolne i bezbrojne vežbe jačanja mišića pomoću mekih plastičnih traka koje je zaista teško razvući. Do avgusta bila sam na dobrom putu da se vratim sportu pre kraja godine – napisala je u jednoj od svojih ispovesti.
Monika se u julu 1995. godine trijumfalno vratila u takmičarske tokove. Uz neviđene mere bezbednosti, 1996. godine osvojila je svoj deveti grend slem i u Melburnu održala nekoliko lekcija mladim teniserkama. Kada je shvatila da otac polako gubi bitku s bolešću, strah i upadljiva nervoza ponovo su zamenili njen osmeh.
– Svaki dan započinjem misleći na njega. Kako vreme prolazi, sve više mi nedostaje. Gde god sam putovala na takmičenja, tata je uvek bio pored mene. Kada je operisan od raka prostate i pao u postelju, ja sam bila pored njega. Davala sam mu morfijum za ublažavanje bolova i hrabrila ga da izdrži, kao što je on mene bodrio na turnirima. Preminuo je u maju 1998. godine i taj gubitak boli me više od hamburške rane. Teško je kada tokom meča po navici pogledate u publiku i shvatite da je ono najvažnije mesto ostalo zauvek prazno – stoji u Monikinoj autobiografiji.
Gubitak oca za kog je bila izuzetno vezana, stres zbog čestih povreda, prekomerna težina, depresije, noćne i dnevne more kao trajna posledica krvave hamburške mrlje, sve se to videlo na terenu. Zvanično se povukla 2008. godine.
– Skoro tri decenije svakog jutra budila sam se misleći na tenis. Poslednjih godina shvatila sam da na ovom svetu ima mnogo važnijih stvari, upravo onih koje su mi nedostajale dok sam dane provodila prebacujući lopticu preko mreže. Uostalom, stigle su neke nove generacije mladih lavica željnih pobeda i slave, pa nema smisla da ih jedna penzionerka izaziva na megdan. Smatram da sam na vreme ostavila profesionalni sport. Reket i loptice promenili su mi život, delili su sa mnom istu sudbinu, svaku kap znoja, svaki sekund proveden na terenu. Za mene tenis nikad nije predstavljao teškoću ili posao – piše u zvaničnom saopštenju kojim je fanove obavestila o tome da je više neće gledati na teniskom terenu.
Danas se s vremena na vreme može videti na tribinama, ali se retko pojavljuje na javnim događajima. Oni koji je prate na Instagramu znaju čemu je u poslednje vreme posvećena. To je, pre svega, zdrav život, što može da potvrdi i njena linija, koju je do savršenstva dovela zahvaljujući specijalnom režimu ishrane, redovnom vežbanju i boravku u prirodi, za šta sunčana Florida, gde već decenijama živi, pruža odlične uslove.
Svoje pratioce često poziva da joj se pridruže u sportskim izazovima kao što je brza šetnja kroz šumu ili vožnja bicikla, svojevrsna takmičenja u stilu “ko duže izdrži”, a vreme provodi sa majkom, bratom i njegovom porodicom.
(Izvor: Stil)