Koliko puta vam se desilo da „ulovite“ nekoga da čačka nos kada misli da ga niko ne gleda? A da li znate zašto ljudi to rade? Naše telo ima mnogo „tehnika“ kojima se služi kako bi nas zaštitilo od klica i drugih spoljašnjih agenasa. Jedan od takvih „alata“ je sluz.
Sluz je supstanca koju proizvode specijalizovane ćelije koje oblažu delove tela, kao što su pluća, nos, usta i creva. Ona zadržava klice sa kojima dolazi u kontakt i takođe podmazuje ove šupljine. Uz sastav različitih gasova, mi udišemo mikrobe, prljavštinu, prašinu i polen.
Sluz pomaže da se filtriraju ove čestice, sprečavajući ih da uđu u pluća. Kada se osuši, formira sitne grudvice (sline) unutar našeg nosa, koje često pokušavamo da uklonimo „kopanjem“, odnosno „čačkanjem“. Koliko ovo može da bude opasno, naučnici su otkrili u studiji koja je ovu naviku povezala sa Alchajmerovm bolešću.
Zašto sa slašću guramo prste u nos?
Kada se naše nosne šupljine popune slinama, otežava nam se disanje. Kada izduvavanje nosa ne pomogne, pribegavamo kopanju… Kada se „opstrukcija“ ukloni, disanje postaje lakše. Dakle, to je najlogičniji razlog za čačkanje nosa.
Čakanje takođe može da bude evolucijska stvar koje se nikada nismo „otresli“. Još u praistoriji ljudi su se stalno „trebili“ ne bi li uklonili krpelje i buve sa sebe. Naša potreba da kopamo nos može da bude rezultat takvog ponašanja, kao i nekih drugih, sličnih, kao što je, na primer, „čačkanje“ krasti.
Iz nervoze i dosade
Ljudi često čačkaju nos kada im je dosadno. Za neke je to i nervozna navika, poput žvakanja gume ili grickanja noktiju, a koja im pomaže da ublaže anksioznost. Danijel Glejzer, neuronaučnik sa Kraljevskog koledža u Londonu objasnio je za časopis „The Guardian“:
– Naš mozak ima različite oblasti, od kojih je svaka zadužena za različite delove tela. Deo koji ‘kontroliše’ ruku je pored onog koji je povezan sa našim licem. Kada čačkamo nos, naša ruka se približava licu, što može donekle da bude zadovoljavanje impulsa -kaže Glejzer.
Rinotileksomanija
Navika čačkanja može da postane stvar patologije i tada se naziva rinotileksomanija ili kompulzivno čačkanje nosa i može da dovede do ozbiljnog oštećenja tkiva. Ovo stanje je često povezano sa drugim psihijatrijskim problemima, uključujući anksiozne poremećaje.
Šta rizikujemo?
Naše ruke svakodnevno dolaze u kontakt sa bezbroj površina i nose milione mikroba na sebi. Kada čačkamo nos, mi nesvesno prenosimo ove klice u njega i obrnuto. Ako ne očistite ruke nakon što dodirnete sline, širite te klice okolo.
Studije pokazuju da sluz nosi bakterije poput stafilokoka i streptokoka, koje mogu da izazovu niz stanja, od infekcija kože i akni do upale pluća. Tkivo unutar nosa je osetljivo. Kada „bušimo“, naši nokti mogu da ga oštetite, uzrokujući posekotine, koje bi mogle da se inficiraju ako te bakterije uspeju da se infiltriraju u imunološku odbranu našeg tela.
Ne treba zanemariti ni da, iako je to prirodna navika, čačkanje nosa nije nimalo pristojno, niti po bontonu.
(Izvor: Kurir/Mondo)