Ovi znaci mogu ukazivati i na druge probleme sa kojima se mlada osoba nosi (depresija, socijalna anksioznost, zloupotreba psihoaktivnih supstanci)
Vršnjačko nasilje je oblik ponašanja koji za cilj ima nanošenje štete drugoj osobi koja je istog ili sličnog uzrasta, ponavlja se kontinuirano tokom određenog vremenskog perioda, a žrtva je u poziciji da se teško može odbraniti jer je odnos snaga između nje i počinioca neravnopravan.
Počinioci mogu delovati i u grupi, retko je to samo jedna osoba. Najčešće je među decom školskog uzrasta koja idu u istu školu. Međutim, postoje slučajevi i kada žrtva i počinioci nisu učenici iste škole. Glavne uloge u rešavanju nasilja među učenicima iste škole imaju roditelji, razredne starešine, stručni saradnici škole i direktor škole, dok, kada je u pitanju nasilje među učenicima različitih škola često biva uključena policija i/ili Centar za socijalni rad, piše Glas Javnosti.
Potrebno je razlikovati vršnjačko nasilje od ponašanja koje ima elemente agresije, ali je situaciono, ne ponavlja se u kontinuitetu i nema za cilj svesno nanošenje štete. Većinu konflikata tog tipa deca reše sama između sebe, te je i preporuka roditeljima da im to prepuštaju. Tako deca razvijaju socijalni imunitet.
Kod dece i mladih emocije nisu još uvek jasno oblikovane, a isto se odnosi i na apstraktno mišljenje. Spektar emocija je dosta suženiji nego kod odraslih, kao i umeće da ih definišu, verbalizuju, da uoče uzročno-posledične relacije, da situacije sagledavaju objektivno. Na vršnjačko nasilje mogu gledati kao na nešto što je ipak manje strašno nego da im mama ili tata odu u zatvor ako odluče da ih zaštite od nasilnika, ili da mama ili tata budu povređeni, ili da nasilje postane brutalnije ukoliko budu ,,cinkaroši’’.
Tu su i deca/adolescenti koji (često i realno) osećaju da, i kada bi prijavili nasilje, ne bi naišli na razumevanje roditelja, razrednog starešine, školskog psihologa i sl. pa svoje strahove, povrede, bolove kriju i potiskuju. Iz tog razloga, značajan broj dece i adolescenata koji trpe vršnjačko nasilje ne obraća se za pomoć ili se obrate tek kada već dožive značajne fizičke i/ili psihičke povrede. Takođe, dešava se i to da ljudi, radeći na sebi kroz psihoterapiju, tek u odraslom dobu osveste da su trpeli neki vid vršnjačkog nasilja, te da se to odrazilo na njihovu ličnost, na sliku koju imaju o sebi i svetu oko sebe. Stoga, veoma je važno da ne budemo slepi i da ne zanemarujemo znake i simptome kojima nam dete/adolescent poručuje da prolazi kroz neko loše i teško iskustvo.
Vršnjačko nasilje se može ispoljavati u nekoliko različitih oblika: fizičko, verbalno, digitalno (cyber) nasilje i društveno isključivanje. Fizičko nasilje je najprepoznatljivije. Međutim, to ne znači da ostali oblici nisu jednako ugrožavajući za razvoj mlade osobe. Odgovornost u prepoznavanju da se ono dešava imaju roditelji (i druge odrasle osobe koje učestvuju u detetovom odrastanju i vaspitavanju), nastavnici, treneri, kao i vršnjaci posmatrači, piše Glas Javnosti.
Psihički i emocionalni simptomi koji mogu ukazivati da dete/adolescent trpi vršnjačko nasilje su:
– povlačenje u sebe, izbegavanje razgovora i provođenja zajedničkog vremena sa roditeljima; – eksplozivne reakcije na frustracije – brzo plane ako pitate kako je bilo u školi, zahtevate da sredi sobu, i sl; – sveopšta bezvoljnost; – pojačana razdražljivost; – rasejanost, zaboravnost i loša koncentracija; – uznemirenost, napetost, motorički nemir, tj. pojačana anksioznost.
Fizički znaci koji mogu ukazivati na vršnjačko nasilje su:
– modrice, ogrebotine, posekotine za koje dete/adolescent nema objašnjenje ili su objašnjenja neuverljiva; – nesanica, nemiran i isprekidan san, noćno znojenje, košmari; – stalno se žali na glavobolju i/ili stomačne probleme; – apetit je izraženo pojačan ili izraženo smanjen.
Promene u ponašanju deteta/adolescenta koje mogu ukazivati da trpi vršnjačko nasilje su:
– često izostajanje iz škole, bežanje sa časova, puno loših ocena koje su se odjednom nagomilale; – izbegavanje druženja; – stalno ,,gubi’’ novac, stvari, školski pribor; – dolazi iz škole gladan/-na; – nema uverljiva objašnjenja kako se pocepao ranac, odeća, knjige; – pronašli ste među stvarima neku vrstu oružja koje nosi u školu; – samodestruktivna ponašanja – bežanje od kuće, samopovređivanje, izjave koje ukazuju na suicidalne misli i namere.
Ovi znaci mogu ukazivati i na druge probleme sa kojima se mlada osoba nosi (depresija, socijalna anksioznost, zloupotreba psihoaktivnih supstanci). Stoga je važno da ne budete isključivi i ne donosite zaključke naglo. Zapitajte se da li se desilo možda još nešto zbog čega su kod deteta/adolescenta mogle nastupiti ove promene (razvod, novo partnerstvo majke/oca, gubitak bliske osobe, preseljenje bliskog prijatelja…). Problemu pristupite sa razumevanjem i detetu dajte podršku i prostora da se samo otvori.
Ukoliko je jasno da dete/adolescent trpi vršnjačko nasilje, potrebno je što pre, u dogovoru sa razrednim starešinom i stručnim saradnicima škole osmisliti korake kako da se reaguje u najboljem interesu deteta/adolescenta. Neizostavna tema je i prevencija vršnjačkog nasilja. Najvažniji elementi prevencije jesu toplo i podržavajuće porodično okruženje, razvijanje empatije, jačanje samopouzdanja, kao i edukacija o samom vršnjačkom nasilju – kako da ga dete/adolescent blagovremeno prepozna i šta da učini, bez stida i straha.
Autor: Mr Anđela Zlatković, specijalni pedagog i KBT savetnik