Klinički psiholog dr Panović otkkriva prve znake zavisnosti od mobilnih telefona, kao i na koji način ih sprečiti.
Klinički psiholog Vlajko Panović u svojoj drugogodišnjoj karijeri nailazio je na neverovatne slučajeve u vaspitavanju dece, te ističe da roditelji prave kardinalne greške. Naime, jedan od najbizarnijih primera u njegovoj ordinaciji je bila dvoipogodišnja devojčica iz Srbije koja je došla na odvikavanje od ledanja crtanog filma “Pepa prase”, koji je kod nje prouzrokovalo čudno ponašanje.
– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča za ovaj psiholog.
Kada je slučaj završio u njegovoj ordinaciji, Panović je pitao roditelje da li dete možda gleda crtani “Pepu prase”, na šta su mu oni odgovorili potvrdno i dodali da dete taj crtani obožava i da ga gleda i po sedam sati dnevno, piše Blic.
– Ako nego konzumira neku vrstu informaciju u toj količini, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominantni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je za “Blic”, psiholog Panović.
Igralište od presudnog značaja
Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom
– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže nam on.
Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potpuno drugačiji način.
– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je u razgovoru Vlajko Panović.
Mobilini telefonu su glavne zamke
Već od ranog detinjstva, deca znaju da koriste mobilne telefone, iako u početku to može da posluži kao neka vrsta animacije, iz dana u dan tako najbrže dolazi do zavisnosti od ovih uređaja.
On je sa nama podelio i slučaj četvorogodišnjeg dečaka koji je bio opsednut mobilnim telefonom. Dečak živi u višečlanoj i višegeneracijskoj porodici gde svi puno koriste mobilne telefone. Nije išlo u obdanište, a telefon mu je bio glavna perokupacija.
– U jednom momentu, dete je želelo telefon, a kada mu majka to nije dozvolila usledila je njegova burna reakcija. Dete je počelo da vrišti i na kraju je bacilo telefon. Posle toga došli su kod mene da potraže pomoć – ispričao je psiholog Panović za “Blic”.
Fenomen sve veće prisutnosti ekrana u ljudskim životima, mogu da proizvedu brojne nedostake. Sve je veći broj ljudi koji malo vremena provode družeći se sa drugima ili radeći neki kreativni posao.
– Mi se ne poznajemo, a već smo počeli da se otuđujemo. Ogroman broj porodica ne može da uspostavi minimalnu komunikaciju sa svojom decom i to je stvarno jako tužno – istakao je klinički psiholog.
Prvi vidljivi simptomi zavisnosti
Zahvaljujući softverskim kreacijama u video igrama, objašnjava Panović, igrač ostaje fiksiran za ekran, sa maksimalnom koncentracijom pažnje na moguće iskušenje ili izazove, a sve to troši njegovu mentalnu energiju.
Potom se, kaže, javljaju određeni simptomi zavisnosti, pre svega suve oči, cupkanje nogama za računarom, hipnotička vezanost za ekran, isključenost iz realnih životnih tokova.
Na primer, roditelji više desetina puta dozivaju decu da dođu da ručaju, a oni odgovaraju sa “sad ću”, tu već imamo problem, kao i zanemarivanje obaveza, lične higijene, odlaska u toalet i konzumiranje obroka. Često reaguju negodovanjem i agresijom kada im se neko od članova porodice obrati – objasnio je za “Blic” psiholog Panović.
S obzirom na to da su svi ti “pametni” uređaji tekovina 21. veka, bez kojih je savremeni život nemoguć, postavlja se pitanje gde je granica.
– Roditelji ne treba da se oslanjaju na dogovor sa decom, već da ograničenje dođe spolja, gde će boravak ispred ekrana doći tek posle odrađenih obaveza u školi i kući – savetuje ovaj klinički psiholog.
Zabrane nikako ne daju pravi razultat
Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu “zabrane bilo čega”, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.
– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.
Dodaje da upotreba interneta podrazumeva edukaciju dece, a samo da se fokusiraju na zabavu. Mnogima je zabava postala osnovno zanimanje i to nije dobro, treba biti svestan i da je internet od velike koristi.
Svako dete mora da ima svoju obavezu
– Mi ne možemo da zaustavimo točak tehnološkog razvoja, već da se trudimo da razumemo korisnu vrednost tih pomagala, a ne da decu pasivno prepustimo da oni postaju žrtve prevelikih iskušenja. Bilo bi dobro da roditelji zajedno učestvuju sa decom kada gledaju crtane filmove ili igraju igrice, da bi pomogli deci da razumeju neprirodne sadržaje – savetuje on.
On apeluje na sve roditelje da ne štite decu od obaveza i radova.
– Naprotiv, pomozite im da zavole život kroz pravu igru i da provode što više vremena u prirodi – zaključio je Panović.
(Izvor: Stil)