Nedavno se našoj redakciji javio Ivan P. prosvetni radnik iz Srbije, u želji da prenese svoje roditeljsko iskustvo u vezi sa promenama ponašanja njegove ćerkice, koja je, kada su promene počele da se dešavaju imala godinu i po dana.
Kako ističe, nije mu cilj njegova samopromocija, već potreba da se o ovim zdravstvenim problemima govori kako bi se osvestili.
Prenosimo vam njegovo pismo u celosti:
Imao bih jednu priču za vas za koju smatram da je potrebno da se objavi u vašem časopisu, jer bi mogla biti od pomoći mnogim roditeljima. Radi se o mom detetu starom nepune dve godine i onome kroz šta smo prošli kroz prethodna četiri meseca.
U novembru mesecu prošle godine smo primetili nešto novo kod naše, tada godinu i po stare ćerkice. Do tog trenutka je bila veoma veselo i razigrano dete, a onda je počela da u toku dana ima momente kada plače bez razloga i traži majku iako joj majčinska pažnja nije manjkala. Noću je počela da se budi i po pet puta, a budna bi bila nepun minut i nastavila da spava posle toga.
Majka je primetila da sa vremena na vreme zaledi pogled i podiže obrve na gore u trajanju od 3 do 5 sekundi, i da se to ponašanje ponavljalo u nepravilnim intervalima više puta dnevno. U tom momentu od par sekundi nije uopšte odgovarala na pozive (iako se pre toga uredno odazivala kada je pozovemo imenom), niti je imala odgovor na fizički kontakt. Po završetku, nastavila bi sa radnjom koju je radila pre tog ponašanja.
Na početku je delovalo vrlo simpatično, kao da se igra, jer kao što rekoh dete je koje je veoma veselo, pa smo to prepisali njenom igranju sa nama. Međutim, vremenom smo shvatili da je stvar ipak ozbiljna i rešili smo da potražimo pomoć. Ni trenutka nismo pomislili da pomoć tražimo istražujući internet, već smo otišli da razgovaramo sa pedijatrom, kod koje idemo na redovne preglede.
Pedijatar nam je rekla da ne želi da stvar prepusti slučaju, već da smatra da bi najbolje bilo da posetimo Kliniku za neuorologiju i psihijatriju dece i omladine u Beogradu. Prvobitno nam je to delovalo kao preteška stvar i na prvu loptu smo pomislili da naše dete „nije slučaj za neurologa“, ali da bismo bili sigurni, odlučili smo da posetimo pomenutu kliniku.
Na klinici smo dočekani veoma ljubazno. Gužva jeste bila velika, ali je osoblje bilo veoma voljno za saradnju. Pregledana je od strane neurologa i obavljen je razgovor sa nama, ali kako u trenutku pregleda nije imala tu vrstu napada, doktorka nam je zakazala dnevnu bolnicu za narednu nedelju i EEG pregled glave, jer je sumnjala na neku vrstu epilepsije. Na pregled smo došli u naredni ponedeljak, 12. decembra, kada je i urađen pomenuti snimak.
Po završetku snimanja glave u toku sna, pozvani smo na razgovor gde nam je saopšteno da naša ćerka ima blaži vid epilepsije. Na naše pitanje kako je dobila epilepsiju, da li je nasledila od nekoga iz porodice (mada smo sigurni da niko u bližoj familiji nije bolovao od epilepsije), da li je zbog nekog od njenih padova u toku igre, doktorka je rekla da to ne treba da nas brine i da je najbitnije da smo ćerkicu doveli na vreme. Po njenim rečima, ovo je oboljenje koje se javlja kod mnoge dece danas, najčešće kod prevremeno rođene, a sve zbog preterane upotrebe digitalnih uređaja.
Kako je dalje tvrdila, roditelji imaju problem sa činjenicom da njihovo dete treba da pregleda neko sa te klinike, pa svoje dete leče kod oftalmolga i time dozvoljavaju bolesti da napreduje. Prepisan joj je sirup koji će koristiti tri puta dnevno i zakazala novi pregled za nešto više od mesec dana, 18. januar ove godine. Savetovano nam je da smanjimo nadržaje, odnosno da budemo tiši u kući, da televizor manje puštamo, muziku smanjimo, a kako je bilo vreme novogodišnjih praznika, svećice na jelci uključujemo samo kada je uključeno svetlo u sobi.
Kući smo otišli sa nadom da je sve izrečeno potpuna istina i da je sada najbitnije da sirup odgovara našoj ćerki. Sirup je počela da pije 15. decembra, a prvi pomak smo videli posle pet dana, kada je počela da spava po celu noć, a na spavanje umesto isključivo sa majkom, počela da ide i sa mnom. Svakim novim danom je pokazivala neku novinu.
Poslednji put da je imala tu vrstu napada se desio posle deset dana korišćenja terapije. Nakon što je prošlo par dana od poslednjeg napada, odlučili smo da je ostavimo nasamo sa bakom i dekom, kako bismo videli njenu reakciju. Reakcija je bila odlična, objasnili smo joj da idemo do prodavnice, a ona je samo uzela igračke i počela da se igra. Vremenom je počela i da priča, odnosno da sastavlja rečenice do tri reči.
Nakon prve kontrole, saopšteno nam je da su se problemi na mozgu značajno smanjili, ali da nisu još uvek potpuno nestali. Sirup je nastavila da pije, a zakazan nam je novi pregled za četiri meseca. U međuvremenu će biti obavljen razgovor sa psihologom i pregled magnetnom rezonancom na kojem će se detaljnije videti šta je zapravo problem.
Odlučio sam da vam ovo napišem sa moblom da objavite u svom časopisu, jer smatram da je neohodno da se o ovome više priča i da se opovrgne činjenica da je pomenuta klinika zapravo tabu tema. Na klinici smo zaista zatekli decu sa smetnjama u razvoju, ali i mlade koji su tu naješće zato što su pokušali da oduzmu sebi život. Na klinici, iskreno govoreći, nije bilo prijatno boraviti, ali smo bili tu da bismo rešili problem koji ima naša ćerka.
Obratio bih se svim roditeljima koji naiđu na ovaj vid problema rečima: „Ne plašite se, vaše dete ne vredi manje, ako mu je potrebna stručna pomoć ove ili neke druge klinike. Budite hrabri, otiđite i dozvolite lekarima da pregledaju vaše dete, kako ne biste došli u situaciju da se kajete kasnije!“
Radim kao prosvetni radnik i svakodnevno sam u kontaktu sa decom, pa se iskreno nadam da ću nekome pomoći ovim tekstom i obećavam da ću u budućnosti raditi na povećanju važnosti ovog problema kod dece, što je ujedno moj poziv i kao roditelja i kao zaposlenog.
(Izvor: Žena)