Pretužna priča o dečaku koji je silno želeo da ima porodicu i da bude voljen, ali to nikada nije doživeo.
Liz kurtis Faria, socijalna radnica i majka troje dece iz Amerike prisetila se slučaja koji joj se duboko urezao u pamćenje, a u srce još dublje.
Ovo je tužna priča o dečaku koji je samo želeo da bude voljen:
Bilo je nešto u njegovim rečima: ‘Niko me ne voli, čak ni moja mama koja me je rodila’. Sedeo je zakopčan na poslednjem sedištu moje Tojote, bio je još uvek mali da sedi napred. Imao je sedam godina, a selio se iz doma u dom više puta od ukupnog broja njegovih godina.
I ovaj put, kao i ranije, stvari su mu bile u kese za smeće. Kofer bi mu dao barem malu dozu dostojanstva u selidbi u novi, još jedan hraniteljski dom. Kese za smeće nikako ne mogu držati sav sadržaj bilo kog života, a sigurno ne tako krhkog kao što je ovaj. Usvojena deca se ponekad slome od napora.
Stefanu je sve ovo bilo teže nego obično, jer bio je to dom u kojem je mislio ostati, barem neko vreme. Njegova hraniteljka me je jednog dana obavestila da on više ne može ostati kod nje. Kad sam došla po njega gledao je u pod, a reakcije nije bilo. Tek kad je ušao u moj auto, počeo je da jeca. Jedva je izustio: ‘Mene niko ne voli. Čak ni moja majka koja me je rodila’.
Mesecima kasnije, u ponovljenoj sceni (još jedna hraniteljka, još jedno odustajanje) krenuo je u borbu. Trčao je po dnevnoj sobi, skrivao se iza nameštaja, odbijao je da ode.
Kada je imao 9 godina Stefen znojavim rukama drži svoju ličnu kartu. Idemo da se sretnemo da potencijanim hraniteljem gde će upoznati porodicu koja bi želela da usvojiti starije dete. On želi da ih impresionira, te strance. Želi da ih pridobije i zato sa sobom nosi svoju ‘dobru’ ličnu kartu, dokaz da je dobar i da je dete vredno ljubavi.
Dete nikada ne bi trebalo dokazivati da je vredno ljubavi, da ga je vredno voleti.
Dvanaestogodišnji dečak mi kaže da sam mu ja najbolja prijateljica. Ja sam njegova socijalna radnica i on bi ttrebalo da ima pravog najboljeg prijatelja, ali ja mu to ne govorim. Nalazimo se na snimanju Wednesday’s Child, informativnog spota s decom koja su spremna za usvajanje.
Stefen se bavi kamerom. Možda će ga neko ovaj put izabrati. Možda nudi dovoljno dokaza da je on, dečak od 12 godina, vredan ljubavi. I zaista je drag. Ali, to nije dovoljno.
Porodica nikad ne dođe po njega.
Godinama kasnije, dugo nakon što sam napustila centar, dobijam mejl od bivšeg šefa sa pitanjem kako sam. Poruku je završio sa: ‘P.S. Stefan je završio u zatvoru za maloletnike nakon što je pobegao od hranitelja. Moraš ga usvojiti’. Nešto me steglo u želucu kad sam to pročitala. To mi je palo na pamet puno puta: ‘Trebalo je da ja da ga usvojim, ali nisam.
Sa 18 godina bio je mrtav, upucan zbog neke glupe svađe. Umro je baš kad je postajao muškarac. ‘Ne, ne moj Stefan’ molila sam se.
Shvativši da se to dogodilo baš njemu, zajecala sam obuzeta nekom vrstom teskobe.
Šta smo uradili? Šta nismo uradili?’
U novinama je pisalo vrlo malo o tom ubistvu, onako usput, jedva vredno spomena. Anonimni ljudi pisali su gadne komentare po internetu tipa: ‘Još jedan član bande’. Čak ga nisu ni poznavali. Nisu ništa znali o tom dečku. Nisu znali kako je kao dete ocrtavao slova na mojim leđima dok smo čekali lekara da ga pregleda i tražio da pogađam reči. Iscrtao mi je ‘Volim te’ poslednji put kad smo igrali ovu igru.
Stefan je pogrešio to veče u mojoj Tojoti. Njegova majka ga je volela, na svoj način. Bila je tamo, na sahrani. Ljubazno me je pozdravila. Mislim da je znala da sam volela njenog sina kao što sam ja znala da ga je i ona volela. Obe smo ga na kraju izneverile, a to nas je valjda spojilo. Nijedna od nas mu nije mogla dati porodicu.
U pogrebnom preduzeću nije bilo Stefanovih fotografija iz detinjstva. Nije bilo slike zelenookog dečaka sa slatkim osmehom koja bi nas podsećala na ono što je izgubljeno. Nije bilo fotografija sa njegovom braćom pa sam ištampala jednu na kojoj su sva četvorica dečaka snimljena tokom nadzorne posete. Donela sam je na sahranu i dala njegovoj porodici.
Na sahrani je bilo vrlo malo socijalnih radnika. Nijedan od njegovih hranitelja nije se pojavio. Jesu li im uopše rekli da je mrtav?
Stefan je proveo većinu života odgajan u sistemu.
Ako preuzmete pravnu odgovornost za dete, bolje bi vam bilo da se pojavite na njegovom sahrani. Trebalo je da se pojavite kad umre. On je bio na neki način vaš, zar ne? Dugujete mu to. Ako nije pripadao vama, kome je onda pripadao?
Tamo je barem bila njegova majka. Njegova majka koja ga je rodila. Čujem odjek njegovog glasa od pre nekoliko godina.
‘Neko te voli Stefane, želim da mu kažem, ali prekasno je.
Stefanje je pokazao sve promašaje sistema u kojem takva deca odrastaju. Ta deca koju ostavljamo iza sebe – na kraju se slome, prenosi Your Tango.
(Izvor: Stil)