Lalit Patidar je učenik iz malog sela Nandleta u Indiji. Celo telo mu je prekriveno dlakama od šeste godine, kada mu je dijagnostikovana hipertrihoza, izuzetno retko stanje za koje se smatra da je pronađeno kod samo 50-ak ljudi od srednjeg veka.
Gde god da se pojavi u svom selu bio je u centru pažnje, a deca su ga nazivala i „dečakom majmunom“ i govorila su kako se boje da ge ih ujesti. Uprkos tome što su ga maltretirali, ima pozitivan pogled na život, rekavši da sada sanja o tome da postane uspešan jutjuber.
– Dolazim iz normalne porodice, otac mi je poljoprivrednik, a ja sam trenutno maturant. Istovremeno pomažem ocu u poljoprivrednim poslovima – rekao je Lalit.
– Imam ovoliko dlaka po telu ceo život. Moji roditelji kažu da me je lekar obrijao pri rođenju, ali nisam primetio da je nešto drugačije na meni sve dok nisam imao oko šest ili sedam godina. Tada sam prvi put shvatio da mi dlake rastu po celom telu, kao nikome drugome koga sam poznavao. Zatim sam saznao za hipertrihozu, vrlo retko stanje koje je na svetu imalo svega 50-ak ljudi – objašnjava 17-godišnji Patidar.
– Nema istorije „dlakavosti“ u mojoj porodici, ja sam jedini koji ima tu bolest – rekao je tinejdžer.
Kao što može da se pretpostaviti, hipertrihoza je karakteristična po abnormalnoj količini dlaka po telu.
Postoje dve različite vrste hipertrihoze: generalizovana hipertrihoza, koja se javlja po celom telu, i lokalizovana hipertrihoza, koja je ograničena na određeno područje.
Hipertrihoza može biti ili kongenitalna (prisutna pri rođenju) ili stečena kasnije u životu. Radi se o neizlečivom stanju koje na licu, rukama i drugim delovima tela osobe uzrokuje rast abnormalnih količina dlačica dugih do pet centimetara.
Nekoliko cirkuskih atrakcija u 19. i ranom 20. veku, poput Julije Pastrane, imalo je hipertrihozu, a mnogi od njih radili su u sklopu cirkusa kao „čudaci“ i bili su predstavljeni kao osobe s životinjskim osobinama.
Za razliku od njih, Lalit vodi normalan život. On ide u školu i pomaže na porodičnom imanju, a počeo je da piše blog i snima videe.
– Nisam se zabrinuo ni uznemirio kad su počele da mi rastu dlake jer sam tada bio veoma mali, ali moji ukućani i moji roditelji jako su se zabrinuli – tvrdi.
– Mala deca su se bojala kad bi me videla, a ja kao dete nisam znao zašto. Kako sam odrastao, shvatio sam da mi celo telo ima dlake, što me je i te kako razlikovalo od ostalih – dodao je Lalit i istakao da su se deca bojala da će ih „ugristi kao životinja“.
Trenutno ne postoji lek za Lalitovo stanje, ali on je naučio da živi s tim i iako se kao dete borio s maltretiranjem, sada shvata da je to ono što ga čini jedinstvenim.
– Za sada, nema leka. Skratim dlake ako osećam da postaju preduge. To je kao kosa na glavi, nastavće da rastu, nemam drugog načina da to rešim i ne verujem da će ikada biti leka – priznaje.
Deca iz škole su ga zadirkivala, vikali su mu „majmune,majmune“, ljudi su ga nazivali raznim pogrdnim imenima, mnogi su mislili da je mitsko biće…
– Kada sam bio mali, ljudi su me gađali kamenjem, a to uopšte nije fer prema detetu – prepričao je Lalit.
Mladi Lalit tvrdi da bez obzira na to što drugi govore, nikada ne smemo da odustanemo u životu i da uvek trebamo da budemo srećni i pozitivni. Napominje da je važno poštovati sve ljude, kako god oni izgledali. On se vodi mišlju da uvek moramo da se dobro ponašamo prema svima, jer nikad ne znamo kroz što neko prolazi.
– Važno je biti srećan, ali i učiniti druge srećnima – zaključuje Lalit.
(Izvor: Stil)