Frensis Fukujama, američki filozof japanskog porekla i viši saradnik na Institutu za međunarodne studije “Freeman Spogli” Univerziteta Stenford, navodi u članku za The Atlantic da se pojavio još jedan, novi dokaz da je kraj istorije zaista došao, čime se nastavlja tematizacija teze koje je izneo u svojoj kontroverznoj knjizi „Kraj istorije i poslednji čovek“ početkom 90-ih.
To je njegovo najpoznatije, istovremeno žestoko osporavano, ali i kritički i nekritički hvaljeno delo, za koje jedni tvrde da obiluje kontradiktornim tezama – neke od njih svesno ugrađene u koncept – dok drugi smatraju da je Fukujamin koncept pogrešno i površno shvaćena kao apologija liberalnog kapitalizma, koji će dominirati svetom kao model demokratije nakon što je raspad Sovjetskog Saveza eliminisao poslednju ideološku alternativu liberalizmu.
Koncept se najčešće tumači na način na koji je Fukujama hteo da ukaže na kraj dugog istorijskog perioda tezom da je krajnja tačka tog perioda era zapadne liberalne demokratije vezana za ekonomiju kapitalizma, koju, opet, neki drugačije tumače.
Tokom protekle decenije, Fukujama kaže u novom pregledu da su globalnu politiku u velikoj meri oblikovale jake države čiji lideri nisu bili ograničeni zakonom ili ustavom.
Rusija i Kina su tvrdile da je liberalna demokratija u dugoročnom padu i da je njihov brend „mišićave“ autoritarne vlade sposoban da deluje odlučno i obavi stvari dok njihovi demokratski rivali raspravljaju, kolebaju se i ne ispunjavaju svoja obećanja.
Ove dve zemlje, navodi on, bile su avangarda šireg autoritarnog talasa koji je unazadio demokratska dostignuća širom sveta, od Mjanmara preko Tunisa do Mađarske i Salvadora. Ali tokom ove godine, ističe on, postalo je očigledno da postoje ključne slabosti u suštini ovih jakih država.
Postoje dve vrste slabosti. Prvo, koncentracija moći u rukama jednog lidera na vrhu gotovo da garantuje nekvalitetno donošenje odluka, a vremenom proizvodi zaista pogubne posledice. Drugo, odsustvo javne rasprave i debate u ‘jakim’ državama, kao i bilo kakvog mehanizma odgovornosti, znači da je podrška lideru plitka i da može erodirati u trenutku.
Pristalice liberalne demokratije, navodi Fukujama, ne smeju da se upuštaju u fatalizam koji prećutno prihvata rusko-kinesku liniju da su takve demokratije u neizbežnom opadanju. Dugoročni napredak savremenih institucija, kako ističe, nije ni linearan ni automatski.
Plitka podrška Putinovom režimu
Tokom godina, mogli su se uočiti veliki zastoji u napretku liberalnih i demokratskih institucija, sa usponom fašizma i komunizma 30-ih ili vojnim udarima i naftnim krizama 60-ih i 70-ih godina. Pa ipak, prema Fukujami, liberalna demokratija je sve izdržala i uporno se vraćala jer su alternative veoma loše. Ljudi u različitim kulturama ne vole da žive pod diktaturom i cene sopstvenu slobodu.
Nijedna autoritarna vlada ne predstavlja društvo koje je, na duge staze, privlačnije od liberalne demokratije, pa se stoga može smatrati ciljem ili krajnjom tačkom istorijskog napretka, tvrdi Fukujama. Milioni ljudi koji napuštaju siromašne, korumpirane ili nasilne zemlje u potrazi za boljim životom, ne u Rusiji, Kini ili Iranu, već na liberalnom, demokratskom Zapadu, to dobro pokazuju.
Prema autoru, Hegel je skovao termin „kraj istorije““ da označi uspon liberalne države nakon Francuske revolucije kao cilja ili pravca kome je težio istorijski napredak. Decenijama kasnije, marksisti bi pozajmljivali od Hegela i tvrdili da bi pravi kraj istorije bio komunistička utopija.
Kada je 1989. napisao članak, a potom i knjigu 1992. sa frazom „kraj istorije“ u naslovu, navodi Fukujama, istakao je da je marksistička verzija očigledno pogrešna i da izgleda da nema alternative liberalnoj demokratiji.
Mogli su se videti, kaže on, zastrašujući preokreti u napretku liberalne demokratije u poslednjih 15 godina, ali nazadovanje ne znači da je osnovni narativ pogrešan. Čini se da nijedna od ponuđenih alternativa nije bolja, tvrdi Fukujama.
Prema Fukujami, slabosti jakih država su se dobro ogledale u Rusiji. Ruski predsednik Vladimir Putin sam donosi odluke – čak je i bivši Sovjetski Savez, kaže, imao politbiro u kome je partijski sekretar morao da proverava političke ideje.
Putin se mogao videti kako sedi na kraju dugačkog stola sa ministrima odbrane i spoljnih poslova u strahu od Covid-19, toliko izolovan da nije imao pojma koliko je ukrajinski nacionalni identitet postao jak poslednjih godina niti koliko će biti žestok otpor njegova invazija na Ukrajinu.
Slično, dalje nabraja, nije znao ništa o tome koliko su duboka korupcija i nekompetentnost zaživeli u njegovoj vlastitoj vojsci, koliko je loše funkcionisalo savremeno oružje koje je razvio, ili koliko je slabo obučen njegov sopstveni oficirski kor.
Sva plitkost podrške njegovom režimu postala je očigledna u naletu mladih ruskih muškaraca na granice kada je 21. septembra objavio svoju “delimičnu mobilizaciju“. Blizu 700.000 Rusa, prema Fukujaminim rečima, prebeglo je u Gruziju, Kazahstan, Finsku ili neku drugu zemlju koja je voljna da ih primi, što je mnogo veći broj ljudi nego što je mobilisano.
One koje je regrutacija zatekla nespremne bacaju se direktno u borbu bez odgovarajuće obuke i opreme, a već se pojavljuju na ratištima kao ratni zarobljenici ili žrtve.
Putinov legitimitet se zasnivao na društvenom ugovoru koji je građanima obećavao stabilnost i bar neku vrstu prosperiteta u zamenu za političku pasivnost, ali je režim, prema Fukujaminom mišljenju, prekršio taj dogovor i sada oseća posledice.
Rusija kao predmet podsmeha
Putinove loše odluke i plitka javna podrška proizveli su jednu od najvećih strateških grešaka koje se pamte. Daleko od toga da demonstrira svoju veličinu i da ponovo gradi svoju imperiju, Rusija je zapravo postala globalni podsmeh i pretrpeće, ocenjuje Fukujama, nova poniženja iz Kijeva u narednim nedeljama.
Celokupna ruska vojna pozicija na jugu Ukrajine će se verovatno urušiti, a Ukrajinci imaju realnu šansu da, kako kaže, „oslobode“ poluostrvo Krim prvi put od 2014. godine. Ovi preokreti su izazvali ogroman broj prstiju koji upiru u Moskvu, a Kremlj se još žešće obračunava sa bilo kojim neslaganjem. Ostaje otvoreno pitanje da li će i sam Putin uspeti da preživi vojni poraz Rusije.
Nešto slično, iako malo manje dramatično, dešava se u Kini, smatra Fukujama. Jedno od obeležja kineskog autoritarizma u periodu između reformi Deng Sjaopinga 1978. i dolaska Si Đinpinga na vlast 2013. bio je stepen do kojeg je taj autoritarizam bio institucionalizovan. Institucije znače da vladari moraju da poštuju pravila i ne mogu da rade šta hoće.
Komunistička partija Kine je sama sebi nametnula mnoga pravila – obaveznu starosnu granicu za odlazak u penziju za partijske kadrove, stroge meritokratske standarde za zapošljavanje i napredovanje, a pre svega 10-godišnje ograničenje mandata za najviše partijsko rukovodstvo. Deng Sjaoping je uspostavio sistem kolektivnog vođstva upravo da bi izbegao dominaciju jednog opsesivnog vođe poput Mao Cedunga.
Veliki deo toga je ukinut pod Si Đinpingom, koji će na tekućem 20. Kongresu stranke dobiti blagoslov svoje stranke da ostane vrhovni lider u trećem petogodišnjem mandatu. Umesto kolektivnog vođstva, Kina je prešla na personalistički sistem, u kojem nijedan drugi visoki zvaničnik ne može da se približi Siju, kaže Fukujama.
Ta koncentracija autoriteta u jednoj osobi dovela je do lošeg odlučivanja. Partija je intervenisala u ekonomiji, osakativši tehnološki sektor jureći gigante kao što su Alibaba i Tencent, primoravajući kineske farmere da sakriju gubitke u potrazi za poljoprivrednom samodovoljnošću i insistirajući na strategiji „nula kovida“, koja zadržava važne delove Kina pod stalnim izolacijama i karantinima, što je u velikoj meri doprinelo smanjenju ekonomskog rasta zemlje.
Peking ne može samo da preokrene koncept „nula kovida“ jer nije uspeo da dobije efikasne vakcine i veruje da je veliki deo starije populacije ranjiv na ovu bolest. Ono što je pre dve godine izgledalo kao trijumfalni uspeh u kontroli Covid-19 pretvorilo se u otežavajući debakl.
Ludilo zavere u SAD
Sve ovo je, kaže on, kulminacija neuspeha kineskog fundamentalnog modela rasta, koji se oslanjao na velika državna ulaganja u nekretnine kako bi održala ekonomiju snažnom. Osnovne ekonomske pretpostavke sugerišu da to dovodi do masovne pogrešne alokacije resursa, što se u stvari i dogodilo. Ako neko ode na internet i pogleda rušenje zgrada u Kini, može se videti mnogo video snimaka dizanja ogromnih stambenih blokova u vazduh jer u njima nema ko da kupi stanove.
Ovakvi neuspesi autoritarnih režima nisu ograničeni samo na Kinu. Iran je potresen višenedeljnim protestima zbog smrti Mahse Aminija u rukama moralne policije. Prema Fukujami, Iran je u užasnom stanju – suočava se sa bankarskom krizom, ponestaje mu vode, doživljava veliki pad poljoprivredne proizvodnje i bori se sa paralisanjem međunarodnih sankcija i izolacije.
Uprkos statusu prognanika, ima dobro obrazovanu populaciju, a žene čine većinu diplomiranih studenata. Pa ipak, režim predvodi mala grupa staraca čiji su društveni stavovi, kako smatra, već nekoliko generacija zastareli.
Nije ni čudo, kaže Fukujama, da se režim sada suočava sa najvećim testom legitimiteta. Jedina zemlja koja se može kvalifikovati kao zemlja kojom se još lošije upravlja je ona sa drugom diktaturom – Venecuela – koja je proizvela najveći svetski priliv izbeglica u poslednjoj deceniji.
Stoga su sve proslave uspona jakih država i pada liberalne demokratije veoma preuranjene. Liberalna demokratija, upravo zato što raspodeljuje moć i što se oslanja na saglasnost onih kojima vlada, je u mnogo boljem stanju na globalnom nivou nego što mnogi misle. Uprkos nedavnim uspesima populističkih partija u Švedskoj i Italiji, većina zemalja u Evropi i dalje uživa visok stepen društvenog konsenzusa.
Fukujama ističe da veliki znak pitanja u svemu tome, nažalost, ostaju SAD. Oko 30 do 35 odsto njenih glasača i dalje veruje u lažnu priču da su predsednički izbori 2020. bili namešteni, a da su Republikansku stranku preuzeli sledbenici pokreta MAGA bivšeg predsednika Donalda Trampa, koji daju sve od sebe kako bi sve one koji negiraju rezultate izbora postavili na pozicije moći širom zemlje.
Ova grupa ne predstavlja većinu u zemlji, ali će verovatno ponovo preuzeti kontrolu nad Predstavničkim domom ovog novembra, a možda i nad predsedničkom funkcijom 2024. godine.
Navodni vođa stranke, Tramp, zaronio je sve dublje u zavereničko ludilo za koje veruje da bi bi ga moglo vratiti na mesto predsednika i da bi država trebalo krivično da optuži njegove predsedničke prethodnike, uključujući i jednog koji je već mrtav, kaže Fukujama.
Neophodna borba u ime liberalne demokratije
Postoji, kako navodi autor, tesna veza između uspeha jakih država u inostranstvu i populističke politike kod kuće. Političari poput Marin Le Pen i Erika Zemura u Francuskoj, Viktora Orbana u Mađarskoj, Matea Salvinija u Italiji i Trampa u SAD, svi su izrazili simpatije prema Putinu.
U njemu vide model za vlast moćnika kakav bi želeli da sprovedu u svojoj zemlji. On se, pak, nada da će njihov uspon oslabiti podršku Zapada Ukrajini i spasiti njegovu “specijalnu vojnu operaciju“.
Liberalna demokratija, naglašava Fukujama, neće se vratiti ako ljudi ne budu voljni da se bore u njeno ime. Problem je u tome što mnogi koji odrastaju živeći u mirnim, prosperitetnim liberalnim demokratijama počinju da shvataju taj oblik vladavine zdravo za gotovo.
Pošto nikada nisu iskusili pravu tiraniju, zamišljaju da su demokratski izabrane vlade pod kojima žive zapravo same zle diktature koje im spremno oduzimaju prava, „bilo da se radi o Evropskoj uniji ili administraciji u Vašingtonu“.
Međutim, stvarnost je intervenisala – ruska invazija na Ukrajinu predstavlja pravu diktaturu koja pokušava da zgazi istinski slobodno društvo raketama i tenkovima i može da posluži kao podsetnik sadašnjoj generaciji šta je u pitanju, tvrdi on.
Odupirući se ruskom imperijalizmu, Ukrajinci demonstriraju te teške slabosti koje postoje u suštini jedne naizgled jake države. Oni razumeju pravu vrednost slobode i vode veću bitku u ime Zapada, bitku kojoj, kako kaže, svi treba da se pridruže, zaključuje Fukujama, očigledno prvenstveno misleći na Zapad, ali, čini se, ne nužno samo na njega.
(Izvor: Mondo)