Emelu Halilović iz Tuzle upoznali smo prošle godine nakon što su njeni tekstovi postali viralni na društvenim mrežama, a mnogima je pričama o slozi i jedinstvu naterala suze na oči podsećajući da voli i baku i nanu i da njena porodica slavi i Božić i Bajram.
Sada je napisala još jedan snažan tekst koji naglašava koliko su izlišne razlike u veri i naciji, poreklu imena i svemu onome što je neko smoslio i nametnuo kako bi smo negde „pripadali“, iako jedini zajednički imenilac za sve ljude treba da bude – ljudskost.
Emela, Elmedina, Milena i Bahrudin Halilović iz Tuzle porodica su koju vole mnogi na Balkanu – svi oni koji nisu zadojeni nacionalizmom, religijom i državnim granicama u ovom našem buretu baruta.
Milena je Srpkinja, Bahrudin Bošnjak i baš kao što žive u gradu soli, nekad pomislimo da su ljudi poput njih nekad vidljivi kao so u moru, ali oni to pokušavaju da promene. Žele da svi ponovo budemo jedinstveni, da se volimo zbog onog što nosimo u sebi, a ne zbog osećaja „pripadnosti“ određenoj grupaciji koju je neko veštački stvorio.
Ema je opisala susret sa jednom ženom koji je bio povod za tekst koji je napisala, a koji je poslala portalu Žena.rs jer zna da oduvek delimo iste vrednosti, a mi vam ga prenosimo u celosti.
„Divna je moja Zemlja. Izađem ispred kuće, čujem decu u školi, smeju se… Prošetam, vidim ljude ispred kuća, druže se… Naizgled idila, a onda: „Kako se ti zoveš“ ? Ja sam Ema. „Kako ti se zovu roditelji“ ? Moja mama se zove Milena, a tata Bahrudin. Zašto Vam je važno kako se ja zovem? „Pa važno je“ .
Znate gospođo, ja Vas neću pitati kako se zovete. Razgovaraću s Vama. Gde Vi živite? „U Tuzli“ . Divno, grad ljubavi i moj grad. Malo sam inenađena da neko iz Tuzle sem mog imena želi da zna i ime mojih roditelja.
Ja poznajem Tuzlu, u njoj žive ljudi koji nisu opterećeni imenima i nacijama. Mi smo stanovnici grada na zrnu soli. So je sveta i svi mi koji živimo u njoj. Ja rastem i počinjem da uviđam da nije baš svugde u našoj dragoj Bosni i Hercegovini ovako. Ima gradova gde kada iz tvog imena ne mogu saznati koje si vere, onda pitaju za ime roditelja.
Ali vidite gospođo tada dobijete odgovor kao moj. Moja mama Srpkinja, a tata Bošnjak. Moji roditelji i naši prijatelji nisu opterećeni verom jer vole čoveka. Ne, nisam rekla da smo nevernici. Mi smo porodica koja voli čoveka, a ime služi u druge svrhe. Kako odrastam uviđam da postoje ljudi kojima je to „važno“. Ja ne razumem zašto. Ja želim da odrastam kao deca u drugim državama.
Svugde žive ljudi različitih veroispovesti. Svuda je važno da si sposoban da obavljaš svoj posao i da pošteno zaradiš svoju platu. Niko ne pita da li ideš u crkvu, džamiju, da li si vernik ili ateista. To nigde nije važno sem kod nas u našoj Bosni i Hercegovini, kojoj ne daju da diše. Da upravo tako, ne daju da diše. Guše nas mlade ko je ko. Mi smo mladi ljudi puni ljubavi i želje da ostanemo tu gde smo rođeni.
Pustite ime, prezime gledajmo šta možemo da napravimo i da unaprijedimo našu državu. Pustite nas da se ne dijelimo. Pustite nas kada glasamo, a to će brzo doći, da glasamo za čovjeka, jednog čovjeka. To ne smije da bude važno. Ja ne želim da glasam za nekog ko predstavlja Srpski narod, Bošnjački ili Hrvatski, želim da glasam za jednog koji će predstavljati sve narode.
Pustite nas da, neopterećeni verom, a vođeni ljubavlju, kako su nas roditelji odgajali, biramo svoje vođe prema sposobnostima. Učinite to za nas ali i za sebe.
Mi smo deca ljubavi, a ona je najveći pokretač i najjača snaga. Nadam se da me gospođa razumela, a i svi ostali koji žele iz imena i prezimena da saznaju koje si veroispovesti.
Pustite nas da se volimo i gradimo ovu Zemlju svojom ljubavlju. Zemlju koju će voditi jedan čovek i nikome neće biti važno koje je veroispovesti. Da ne bih i ja i drugi mladi posle svog školovanja pakovali svoje kofere i svoje znanje prenosili u druge države, kao što je moja sestra otišla i mnogi drugi ljudi, mladi i školovani. Smatram da bi trebalo izabrati čoveka koga ljudi vole, veruju mu i daju mu svoj glas i da predstavlja sve narode u Bosni i Hercegovini“, napisla je Emela Halilović (16).
I na kraju, zar nije ovo što je napisala jedino važno kad stupi smiraj dana?
(Izvor: Žena Blic)