Gradimir Mitić, leskovački biznismen koji je nedavno jednog od svojih radnika častio za rođendan putovanjem u Pariz, svojevremeno je bio žestok momak i, prema vlastitom svedočenju, jedan od najjačih dilera droge u Srbiji. Mitić je svojevremo u intervjuu za Balkaninfo pričao o svojoj kriminalnoj prošlosti i beogradskom podzemlju, na početku se osvrnuvši na događaj koji mu je obeležio život – ranjavanje u ruku, kada je za dlaku izbegao smrt.
„Najopasnija akcija u kojoj sam bio je kad su mi napravili sačekušu ispred zgrade i upucali me u ruku. Tu sam mogao da izgubim život. Bilo je svačega, i jurnjava i tuča, raznoraznih problema, ali najveći utisak na mene je ostavila ta pucnjava ispred zgrade u Rakovici gde sam dobio metak u ruku i pobegao kad je krenuo dečko da puca. Na mene je pucao dečko kojem sam davao robu i koju nije hteo da plati. Glumio je mangaša… Ali, imao je i on pre toga neke probleme, pa je hteo da mi vrati i poslao je nekog klinca koji me sačekao. Izašao sam iz auta, krenuo da zaključam vrata, a on je zapucao na mene. Odmah sam osetio da me je pogodio u ruku i počeo sam da bežim između zgrada, i pobegao. Ispucao je ceo šaržer, ali bogu hvala, nije me pogodio. Nisam uspeo da ga sretnem kasnije tog lika što je naručio moje ubistvo. Čekali smo ga, ali je on otišao u zatvor. Kad je izašao, ja sam bio u zatvoru. Tako da nismo mogli to da rešimo. To je još nerašćišćeno, polako, ide vreme, pa ćemo da vidimo. Da sam ga tada našao, lično bih ga ubio kao psa“, ispričao je Mitić bez dlake na jeziku, a potom nastavio da objašnjava kako je ušao u posao sa dilovanjem droge.
Imao sam kod sebe 25 kilograma heroina
„Najviše robe što sam imao kod sebe bilo je nešto manje od 25 kila. To je bio čist heroin. On se posle seče i umnožava i dobio sam mnogo para. Najviše sam radio s jednom podnavijačkom grupom, koju ne mogu da spominjem jer oni i danas rade. Postoji cena za sve. Zavisi od kvaliteta, ko hoće koju čistoću. Koliko para toliko muzike. Nećeš za 100 ili 200 grama da mu daješ čistu robu. To nema šanse, to je od pola kila pa na gore. Oni ako su uložili pet hiljada evra, to je puta četiri, znači prave 20.000 evra. Prosta računica. Kada sam ja to radio, borio sam se kvalitetom. Što imaš bolji kvalitet, više ćeš da prodaš, više da zaradiš. Ako imaš loš kvalitet, možeš samo da sačekaš da onaj sa boljim ostane bez robe, pa moraju da dođu kod tebe. I ja sam u početku prodavao `peticu` i radio pakete. Kad počneš da radiš na veće imaš ljude koji uzimaju i ide preporuka. Primera radi, neki Miloš uzima od mene na veliko, preporuči me drugu, drug uzme preko njega i to je to. Nisam dozvoljavao da se krug ljudi mnogo širi oko mene. Nikad ne možeš nikom da veruješ. Samo majci koja te je rodila. Ta vrsta kriminala je zanat i to zanat koji se uči godinama. To ne može da radi svako. Učite na greškama drugih, ali i na svojim. Vremenom sklapate kockice tako da u jednom trenutku uđete u sistem policije i tačno znate kako oni rade. Ali, uvek se desi greška, tako da smo svi padali i svi robijali.“
Mitić kaže da se susretao sa svakakvim tipovima narkomana, pa čak i sa nekima koji su se aktivno drogirali preko četiri decenije, a drogu je, kaže, nabavljao iz Albanije i sa Kosova.
Najbolja droga u Beograd stiže sa Kosova
„Ima ljudi koji se drogiraju po 35, 40 godina. Nažalost ima i devojčica navučenih na najgoru vrstu droge – heroin- već sa petnaest, šesnaest godina su na igli. Znam za jednog čoveka, Baričanca zvanog Gedža, umro je u međuvremenu – e, taj se drogirao preko 40 godina. Samo heroin. Uzimao sam robu na crtu i u jednom trenutku sam bio u dugu preko 200 hiljada evra. Sve sam to isplatio i pre roka. Danas da odem, ali to više ne radim, mogu da uzmem robu za milion evra. To su ljudi koji meni čvrsto veruju i koji znaju da i kada sam u velikom problemu vraćam dug. Kada sam radio kokain uzimao sam iz inostranstva, a heroin sam nabavljao iz Albanije i sa Kosova, pošto dole imaju najbolji heroin. Ako imate u Beogradu čoveka koji je prva ruka i nabavlja direktno iz Albanije, onda imate dobru robu, sve ostalo je s**nje. Sve se to lupa, udara, na kraju se svede na ništa. Uostalom, veći deo Evrope se snabdeva heroinom sa Kosova i iz Albanije. U ovom poslu se zarađuju nenormalne pare. Ne možete da verujete koje su to pare. Džakovi! Ali, ako se drogiraš i prodaješ, onda si puk`o k`o k**ac. Svi beže od narkomana… Ali ogromne pare se zarađuju. A i živelo se i trošilo se. Izađeš na `River` sa dva ortaka, povedete tri, četiri ribe, široko – tu je belo, ovo, ono, za veče ode tri, četiri hiljade evra! Tada je, 2013, na `Riveru` limenka koka-kole bila 600 dinara! Mnogo se droge prodavalo na splavovima. Meni je pričao dečko koji se bavio time da proda hiljadu `eksera` za noć. To klinci samo gutaju, nebitno da li su dečaci ili devojčice. To je njima in, da zguta ekser, da se voza i skače tamo kao neka budala. Devojke, napucane, sa izbačenim sisama, na štiklama, sa veštačkim noktima, skockane, idu pa šmrču kokain sa vece šolje. U moje vreme, ja sam sa devojkom bio osam i po meseci dok nisam spavao sa njom. Druga godina srednje škole. Osam i po meseci sam se ja vukao s njom. Meni je trebalo pet meseci da mi dozvoli za sisu da je uhvatim. Da je uhvatim dole, meni je trebalo ehe-he. To se gulilo, bre. Šta smo radili – sedeli na keju i ljubili se kao budale, tekle nam bale. To je stvarno bilo tako. Sad se j**u k`o štuke! Meni pričao dečko iz ekonomske škole u Beogradu da se j**u u veceu, ne možeš da dođeš na red da pišaš. Mi smo, bre, pisma pisali, nije bilo mobilnih telefona. Sad je sve otišlo u k**ac! Znaš kako ja kažem, ako hoćeš da napraviš revoluciju u državi, ugasi internet na 15 dana.“
Albanke mi igrale na stolu
On kaže da se do jakih i velikih dobavljača dolazilo samo preko jakih preporuka, uz veliki broj proverava, a kasnije i ozbiljnih upozorenja.
„Do jakih dobavljača se dolazili po tvrdoj preporuci. Svet je mali, ljudi se raspitaju i saznaju sve. Iako vas neko preporuči, opet morate da prođete neku proveru. Ako si ispravan, prolaziš, ako si cinkaroš i p**ka – ne možeš. Kako izgledaju sastanci sa njim? Ja obožavam da mi Albanke igraju na stolu. Obožavam Albanke. Onda, pogača, kajmak, to je njihov način kako rade posao. To je klasičan poslovni sastanak. Ručak, razgovor, dogovor. Sve vreme se priča samo o parama i poslu koji se radi. Gledao sam da kroz posao ostvarim i privatna prijateljstva, tako da sam sa mnogima od njih išao porodično na more. Inače, čim razgovaraš s ozbiljnom njuškom on ti sve da do znanja. Čim ti kaže:`Pazi šta radiš`, znaš s kim imaš posla. Moraš da budeš svestan koliko je taj čovek jak i šta sve može da uradi“, ispričao je Mitić.
(Izvor: Mondo)