Zovu je zgovor voda, voda koja govori, odnosno govor voda. Nije važno kako je ko zove, već je bitno da je izlečila brojnu decu koja nisu mogla da govore.
Reč je lekovitom prirodnom izvoru na 100 metara ispod vrha Gledićkih planina, iznad rekovačkog sela Županjevac. Čudnovato je i samo mesto na kome se nalazi, jer izvire bukvalno na vrhu planine, na nadmorskoj visini od 822 metra.
Razne legende vezane su ne samo za ovaj izvor, već i za ostatke crkve Svete Nedelje za koju se pretpostavlja da potiče iz 5. veka, za značajno arheološko nalazište Grad, a posebno za pećine”
Do govor vode je teško doći i kada je put suv, a nemoguće u vreme obilnih kiša i snegova. Može se prići iz pravca Županjevca, Kalenića i Nadrlja, ali isključivo traktorom ili terenskim vozilom.
Roditelji dece koja ne govore dođu do nekog od tih sela, a onda zatraže pomoć ljudi koji su voljni da ih prevezu traktorom do izvora.
Da bi se prešlo oko osam kilometara šumskog puta od jednog od ova tri sela do izvora, potrebno je sat i po do dva. Put je strm i uzan, a kada je natopljen kišom i veoma opasan. Oko 300 metara mora da se prepešači.
– Zanimljivo je da sam vozio samo mušku decu, a nijednu devojčicu i znam sigurno da voda pomaže – kaže Goran Jovanović iz Bara.
Dečaka iz Knjaževca je imao tešku govornu manu. Kada su ga odveli lekaru i kada je čuo kako govori, lekar je bio zaprepašćen. Dete iz Šapca nije izgovaralo ni reč. Nakon umivanja i ispijanja vode, prvo što je reklo bilo je: “Bože, Bože”.
Goran dodaje da je sve ove ljude on vozio i da uzima samo 1.000 dinara koliko mu je potrebno za gorivo, jer se od bolesnih ne uzima novac. Sevap je da im se pomogne.
Dušan Petrović iz Rekovca ispričao nam je sličnu priču. Kaže da je, prema predanju, govor voda osveštana još u 15 veku. Osveštalo ju je sedam monaha iz Svete Gore koji su, bežeći od Turaka, boravili na Gledićkim i Mojsinjskim planinama, o čemu postoji i zapis. Voda je više puta nošena na analizu i uvek je bakteriološki i hemijski bila potpuno ispravna.
U blizini izvora nalaze se dve pećine u narodu poznate kao velika i mala tamnica. Ulaz u veliku tamnicu zna svako, ali malu tamnicu je retko ko pronašao. Dugačka je oko 16 metara, nakon kojih se naglo sužava tako da je dalji pristup nemoguć. Kako se za nju vezuju razne legende, niko se u skorije vreme nije usuđivao da kroči u nju.
Oko govor vode deca su ranije obično napasala ovce. Dok bi se ostala deca jurila i igrala, Đeka, priprost dečačić, obično bi sedeo kraj izvora ili ispred pećine. Jednog dana mu je prišao visok, stasit mladić, zlataste kose. Pozvao ga je da pođe sa njim.
Sledio ga je bez mnogo razmišljanja. Čim je mladić zakoračio u pećinu, u malu tamnicu, stene su se neznatno razmakle. Kada su obojica ušla, mladić je dečaku rekao da je anđeo Božiji i da ga je Bog udostojio
– Onda je anđeo čudnovatom svetlošću obasjao put u srce pećine – ispričao nam je Bernard LJubas, profesor likovnog u jednoj rekovačkoj školi.
On kaže da su, prema predanju, išli kroz hodnik i došli do potočića iz čijeg kraka je izvirala govor voda. Potom su ušli u prostoriju u kojoj su bili veliki drveni stolovi na kojima je bila ukrašena carska odeća, kao i kruna sa krstovima, biserima i draguljima. U dnu prostorije bio je otvoren sanduk sa puno velikih zlatnika i seferina.
– Pošto je bio sirotinjsko dete, Đeka je počeo da grabi zlatnike i da ih trpa u nedra, a anđeo mu je rekao da to ne radi, jer to blago nije namenjeno njemu več nekom iz loze Nemanjića, koji će da preporodi Srbiju – priča Bernard.
Kada ona bude toliko propala, Bog će se smilovati i dozvoliti da se vrati jedan Nemanjić. Do tada niko ne sme da ga dira, rekao mu je anđeo, dao mu jedan dukat da njegovi roditelji kupe njivu i izveo ga iz pećine. Nedelju dana od nestanka, Đeka se odjednom pojavio ispred zapanjenih dečaka koji su čuvali ovce. Na njihova zabrinuta pitanja gde je bio nedelju dana, on im je odgovorio da je pre sat vremena ušao u pećinu, a onda je ispričao šta mu se dogodilo.
Levčani, koji su znali za ovu legendu, godinama su bezuspešno pokušavali da uđu u pećinu, ali nisu uspevali da je nađu. Meštanin Sibnice pronašao je ulaz u malu tamnicu. Bio je rešen da uđe. Ali, čim je zakoračio, začuo je glas koji mu je rekao da ne ulazi, jer će da strada. Čovek je pobegao glavom bez obzira. Više nikome nije palo na pamet da je traži.
(Izvor: Kurir)