Prvo istraživanje o tretmanu žena u srpskim porodilištima na osnovu svedočenja 200 porodilja pokazalo je da je akušersko nasilje sistemski problem u našoj zemlji, ali otkriva i primere dobre prakse iz inostranstva.
Naime, u izveštaju Tretman žena u ginekološko-akušerskim ustanovama, koji su sastavile advokatice Marina Mijatović, Jelena Stanković i Ivana Soković Krsmanović, bile su uključene i žene koje su se porodile u nekim drugim državama Evrope.
– Sve su potvrdile da se u ginekološko-akušerskim ustanovama sve podređuje pacijentkinjama. Kada je reč o porodiljama, njima se u danima porođaja i postporođajnog oporavka obezbeđuje najviši stepen nege. One imaju pravo na vodu i hranu pred porođaj, a poštuje se i njihova odluka o načinu i položaju u kojem žele da se porode – navodi se u izveštaju.
Dodaje se da praksa klistiranja i brijanja se ne radi, epiziotomija i Kristelerov zahvat samo u izuzetnim slučajevima, kada postoje druge zdravstvene indikacije za primenu tih metoda. Kod primene Kristelerovog zahvata mora da postoji jasna saglasnost i saradnja s pacijentkinjom, bez „nasilničkog“ naskakanja na stomak pacijentkinje.
Lekarka, poreklom iz Srbije, opisala je svoja dva porođaja u Nemačkoj, a njeno svedečenje iz istraživanja prenosimo u celosti:
– Iza sebe imam 2 porođaja, oba su se dešavala u Nemačkoj. Moje iskustvo je nešto potpuno suprotno od svih onih kojima sam prisustvovala, prvo kao đak u srednjoj medicinskoj školi „Beograd“ (smer pedijatrijska sestra), a zatim na studijama medicine u Beogradu.
Moje iskustvo kao posmatrača mi je ulivalo strah i moje misli su se kretale u pravcu da, kada dođe vreme za porođaj, […] ću sigurno platiti porođaj u privatnoj bolnici, nego da preživim takvu traumu kakva se događa maltene svakoj ženi u porodilištima širom Srbije.
Prvi porođaj
Naime, moj prvi porođaj je bio rizičan. Vodenjak mi je pukao pre nego što sam dobila kontrakcije. Plodova voda je bila crna i kao lekar sam znala da to nije sjajan znak.
Dobila sam strah jer znam da je to indikacija za hitan carski rez, za koji tada zaista nisam bila spremna, jer mi je čitava trudnoća protekla uredno, što bi se u medicinskoj nomenklaturi opisalo kao b.o.
Kada sam došla u porodilište, babica je uspela moju paniku da pretvori u smirenost i osećaj sigurnosti. Dobila sam indukciju, polako su krenule kontrakcije.
Bila sam slobodna da se krećem, da pijem vodu, čaj, sok, bilo mi je nuđeno da jedem ako sam gladna, nakon nekoliko sati od kontrakcija mi je ponuđeno da, ako želim, […] mogu da legnem u kadu punu vode, što sam prihvatila.
Očekivala sam da ću leći u neku kadu u nekom wc-u, ali me dočekala prostorija sa kadom, prigušenim svetlom, upaljenim svećama, eteričnim uljem. Kada je bila puna vode i u vodi sam preležala 4 sata, dok naponi nisu počeli.
Tada sam se vratila u porođajnu sobu, koja podseća na sve, samo ne na bolničku sobu. I najveća vrednost mog iskustva je bilo to što sam mogla da se porađam u položaju koji mi je telo reklo da zauzmem, a ne u položaju koji mi je lekar ili babica naredila.
Pupčana vrpca je mom sinu bila 4x obmotana oko vrata, ali nijednog trenutka nisam osetila paniku od strane onih koji su pratili mene kroz moj porođaj. Dete sam rodila ležeći sa strane.
Drugi porođaj
Za drugi porođaj je bilo još opuštenije. Slušala se muzika. Smejalo se. Slavio se porođaj. Dete je rođeno u čučećem položaju. Osećala sam se da sam na najsigurnijem mestu na svetu.
Oba porođaja ću do kraja života pamtiti kao najlepše događaje u mom životu. Jer to porođaj treba da bude i to jeste. I svaka žena treba da ima takvo iskustvo. U Nemačkoj se rodi oko 770.000 beba godišnje, za oko 44.000 se koristi vakuum.
Što se tiče Kristlerovog zahvata, to sve zavisi od porodilišta do porodilišta. U nekim je zabranjeno da se koristi, u nekima nije (tu se radi o većim porodilištima gde je viša prometnost), i kada se radi, radi uz saradnju žene. Žena kaže kada ima napon da gura, i onda se uz taj napon lagano pritiska stomak da se pomogne. Ne naskače se divljački na stomak.
Odnos prema porodiljama ne mogu drugačije da prokomentarišem nego da je porodilja boginja koji se tako i tretira. Pomaže joj se na svaki mogući način na koji može da joj se pomogne. Nema vike, galame, vređanja.
Obično je samo babica prisutna na porođaju, koja po proceni zove lekara. Na mom prvom porođaju je bio prisutan, na drugom nisam ni videla nikoga od lekara.
Prisustvo porođajnog partnera se podrazumeva i ne naplaćuje dodatno. Partner može biti muž, mama, sestra, drugarica, ko god.
Što se epiziotomije tiče, to se ne radi već nekoliko decenija. Žena pukne sama, i to se posle ušije. Uvek je bolje da žena pukne sama, jer će pući tako da ne bude oštećenja krvnih sudova i nerava, za razliku od epiziotomije, gde se presecaju i nervi i krvni sudovi – navela je u svom svedočenju lekarka poreklom iz Srbije.
(Izvor: Kurir)