Ishod rata u Hrvatskoj možda bi bio drugačiji da protivnička strana nije imala precizne informacije o kretanju i naoružanju naše vojske.
Republika je došla u posed dokumenta koji do detalja sadrži podatke o broju vojnika i tenkova, ali i konkretnih imena generala i njihovom kretanju, a koje je hrvatska paravojska navodno dobila od izdajnika u srpskim redovima.
U pitanju je dopis koji je Hrvoje Šarinić, bivši šef vlade Hrvatske i šef kabineta hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, poslao početkom jula 1995. godine, manje od mesec dana pred „Oluju“, Jasušiju Akašiju, bivšem mirovnom izaslaniku Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji.
U njemu Šarinić obaveštava zvaničnika UN o pojačanjima koje su oružane snage Jugoslavije tokom juna 1995. uputila na „okupirano područje Republike Hrvatske“. U dokumentu otkucanom na pet strana na čak dve nalazi se spisak sa do tančina pobrojanim brojem mobilisanih, rezervista, oružja, imenima, ulascima u zemlju…
To su podaci koji su prema navodima Republike Tuđmanu prodali ljudi iz tadašnjeg vojnog vrha naše zemlje! Mesec dana kasnije, tokom zloglasne akcije, praktično je okončan egzodus kad je proterano više od 220.000 Srba.
Odavali tajne u kafani
Dokument navodno nedvosmisleno pokazuje da je u našim redovima bilo izdajnika koji su radili protiv sopstvene države i naroda. General-major Milorad Stupar, bivši komandant 72. specijalne brigade, čije ime se nalazilo na hrvatskom spisku, potvrđuje da je bilo izdajnika.
– Od početka građanskih i verskih sukoba u SFRJ, činjenica je da je srpska država bila izbušena kao sito, kako od stranih obaveštajnih službi sa zapada i istoka, tako i domaćih službi jer su pojedini službenici naših službi bezbednosti SFRJ, ljudi iz naših službi bezbednosti SFRJ, bili već vrbovani za republike koje su planirale secesiju.
Mi smo to koliko-toliko znali i pokušavali da eliminišemo te podatke i često smo i uspevali. Čak smo i sami davali neke dezinformacije da bi stigle do neprijatelja. Bez obzira na oticanje podataka, mi koji smo vodili jedinice pokušali smo da zaštitimo srpski narod od genocida.
Nažalost, deo pripadnika srpske nacionalnosti je bio vrbovan i dao je više podataka nego pripadnici drugih naroda iz bivše JNA. Bilo je i takvih slučajeva. To je nešto što je meni, kao generalu i oficiru, neshvatljivo da smo imali ljude, ne samo oficire već i civilna lica i pripadnike službi koji nisu uniformisani, koji su dobijali podatke i dostavljali suprotnoj strani.
Druga stvar je to što su naši ljudi bezbednosno neoprezni, dosta njih je, radeći na tim zadacima pomoći srpskom narodu, u kafani, u slobodno vreme, ili svojim porodicama pričalo neke podatke. Vodili su neoprezne telefonske razgovore – priča Stupar.
Ništa bez NATO
Dodaje da je to samo jedan segment zbog čega je rat okončan kako jeste.
– Protiv Republike Srpske Krajine se vodila višedimenzionalna agresija i to ne samo od Hrvatske već Hrvatske potpomognute NATO snagama. I u svemu tome ti podaci su minorni koliko je urađeno na razbijanju jedinstva naroda i vojske, odnosno stvaranja slike u narodu da je otpor beznadežan.
Zato često kažem da nije Krajinu osvojila vojska Hrvatske već ju je Hrvatskoj podario NATO. Hrvatska to nikada ne bi mogla sama da uradi nego uz pomoć NATO, ali i privatnih američkih vojnih kompanija. Ta matrica kako se osposobljavala hrvatska vojska se primećuje sada i na Kosovu. Tako je bilo i u Ukrajini – ističe Stupar.
Mnogi su odavali podatke Hrvatima
Veselin Šljivančanin, penzionisani oficir JNA, ističe da ovaj dokument nije jedini koji svedoči o velikoj izdaji i činjenici da smo sami sebi nekada najveći neprijatelji.
– Toga je bilo mnogo zato što je vojska Jugoslavije ostala s onim oficirima koji su bili u JNA. Tu je bilo mnogo i Hrvata i muslimana i raznih drugih narodnosti. I mnogi su, to se kasnije saznalo, radili za obaveštajnu službe Hrvatske i dostavljali razne podatke.
Neki su čak bili u komandama i na važnim funkcijama gde su mogli da dođu do tih podataka. Sećam se da su 1991. godine uhapsili jednog mog oficira, koji i nije stigao da učestvuje u ratnim dejstvima, i držali ga osam godina na osnovu nekog dobijenog spiska – rekoa je Šljivančanin.
Izdaja zbog imovine i interesa
Ljuban Karan, penzionisani obaveštajac KOS, ističe da su prvenstveno vrbovali svoje ljude, ali da su imali način i da Srbe nateraju na izdaju.
– Hrvoje Šarinić je bio saradnik jugoslovenskih službi bezbednosti i on je davao informacije našim službama dok je bio na nekim funkcijama. Nije to ništa novo. Nova hrvatska proustaška vlast u ono vreme nastojala je da svakog oficira i podoficira Hrvata nagovori da pređe u njihovu paravojsku.
Čak nisu sve nagovarali da odmah pređu, nego one oficire koji su raspolagali važnim informacijama i koji su bili na važnim mestima, gde su mogli da naprave veliku destrukciju, njih su nagovarali da ostanu jer su na izvoru informacija.
General Stipetić, koji bio njihov strateg za „Bljesak“, pravio je plan intervencije JNA u Sloveniji, pa je poslao vojsku bez municije, namerno vršivši diverziju. Što se tiče izdajnika u srpskim redovima, njih su stvarali tako što bi ih ucenjivali imanjima u Hrvatskoj. Tako da, kada su Srbi u pitanju, onda je interes bio glavna strana – kaže Karan.
(Izvor: Kurir / Republika)