Izveštaj iz 2002. pokazao je da ako samo 300 od 1.600 raspoređenih strateških bojevih glava Rusije bude detonirano iznad američkih urbanih centara, 78 miliona ljudi bi umrlo u prvih pola sata.
Ako se sukob proširi van granica Ukrajine i NATO se uključi u borbe, ovo bi postao veliki rat između nuklearnih snaga sa veoma realnom opasnošću da će biti upotrebljeno nuklearno oružje — a javna debata o ovoj krizi potpuno nedostaje u raspravi o ovoj strašnoj pretnji.
Obe strane u takvom sukobu bi, naravno, počele borbu nenuklearnim konvencionalnim oružjem. Ali kao rezultat napretka u tehnologiji i vatrenoj moći tokom poslednjih decenija, ovo oružje poseduje mnogo veći domet i destruktivnost od ranijih modela, što im omogućava da gađaju vredne ciljeve — vazdušne baze, radarske stanice, komandne centre, logistička čvorišta, itd. daleko iza linija fronta.
Kako su se gubici povećavali na obe strane – i ako bi se jedna ili druga suočila sa neposrednim porazom – njeni lideri bi mogli da se osećaju prinuđenim da upotrebe svoje taktičko nuklearno oružje da spreče takav ishod. I američke i ruske vojne doktrine dozvoljavaju upotrebu taktičkog nuklearnog oružja u takvim okolnostima.
Uprkos smanjenju nuklearnih snaga tokom poslednjih nekoliko decenija, Rusija i dalje ima 1.900 komada taktičkog nuklearnog oružja i 1.600 raspoređenih strateških nuklearnih oružja. Na strani NATO-a, Francuska ima 280 raspoređenih nuklearnih oružja, a Velika Britanija 120.
Pored toga, Sjedinjene Države imaju 100 taktičkih bombi B-61 raspoređenih u bazama NATO-a u Belgiji, Nemačkoj, Italiji, Holandiji i Turskoj, kao i dodatni 1.650 raspoređenih strateških bojevih glava.
Ako bi čak i jedno nuklearno oružje od 100 kilotona eksplodiralo iznad Kremlja, moglo bi da ubije četvrt miliona ljudi i da povredi još milion, potpuno nadmašujući sposobnost ruske prestonice da reaguje na katastrofe. Jedna bomba od 100 kilotona detonirana iznad američkog Kapitola ubila bi preko 170.000 ljudi i ranila skoro 400.000.
Ali malo je verovatno da bi eskalirajući nuklearni sukob između Sjedinjenih Država i Rusije uključivao pojedinačne bojeve glave nad njihovim glavnim gradovima. Umesto toga, verovatnije je da bi bilo mnogo oružja usmereno protiv mnogih gradova i da bi mnoga od ovih oružja bila znatno veća od 100 kilotona. Na primer, ruske bojeve glave od 460 SS-18 M6 Satan imaju snagu od 500 do 800 kilotona. Bojeva glava V88 raspoređena na američkim podmornicama Trident ima snagu od 455 kilotona.
Izveštaj iz 2002. pokazao je da ako samo 300 od 1.600 raspoređenih strateških bojevih glava Rusije bude detonirano iznad američkih urbanih centara, 78 miliona ljudi bi umrlo u prvih pola sata. Pored toga, celokupna ekonomska infrastruktura nacije bila bi uništena – električna mreža, internet, sistem distribucije hrane, transportna mreža i sistem javnog zdravlja.
Sve stvari neophodne za održavanje života bi nestale, a u mesecima nakon ovog napada ogromna većina stanovništva SAD bi podlegla gladi, radijacijskoj bolesti, izloženosti i epidemijskim bolestima. Američki napad na Rusiju bi tamo proizveo slična razaranja. A kad bi i NATO bio umešan, većina Kanade i Evrope bi doživeli sličnu sudbinu.
„SATANA“
I Rusija se, poput SAD, oslanja na tzv. nuklearnu trijadu. Potvrdio je to i sam Vladimir Putin kada je jednom prilikom rekao da je nuklearna trijada, sastavljena od strateških bombardera, interkontinentalnih balističkih projektila i balističkih projektila koji se ispaljuju iz podmornica, osnova ruske odbrane. Jedan od projektila koji je posebno zanimljiv široj ali i strčnoj javnosti je „Satana“.
Ruski mediji su nakon početka ukrajinske krize 2014. aktuelizovali priče o ovom oružju. Pisali su kako u istoriji čovečanstva nije postojalo tako moćno oružje kao što je „Satana“ – ruska interkontinentalna balistička raketa, pravog imena R-36M2 Vojvoda. Naime, ime „Satana“ dao joj je NATO koji je naziva SS-18 Satan III.
Da bi se shvatilo koliko je ona zapravo razorna, uporedili su je s nuklearnom bombom bačenom na Hirošimu.Bomba bačena na Hirošimu imala je snagu od 15 kilotona, a njena eksplozija ubila je 70.000 ljudi. Jedna raketa R – 36M2 nosi do 10 bojevih blokova od kojih svaki ima snagu od 750 kilotona.
Takođe, neke od raketa opremljene su bojevim monoblokom izuzetne razorne snage od čak 20.000 kilotona. „Satana“ je teška čak 209 tona, vrlo je precizna i, barem tako tvrde Rusi, može da dopre do američkih raketnih silosa.
Moskva sprema i novu verziju ove rakete koja bi trebalo tokom ove godine da uđe u aktivnu upotrebu.
Što se preostala dva dela trijade tiče, sa ruskih podmornica prete, između ostalih, balistički projektili R-29RMU2 Lajner. 40 tona i 15 metara teška „čudovišta“ mogu da nose 12 nuklearnih glava. Oni su tek odnedavno deo nuklearnog arsenala Rusije. Od vazdušnih snaga tu su legendarni tupoljevi – supersonični TU-22M i Tu-160 i strateški bombarder dugog dometa, Tu-95.
GLAD BEZ PRESEDANA
Ipak, ovo su samo direktni efekti široke upotrebe nuklearnog oružja između NATO-a i Rusije. Globalni klimatski efekti bili bi još katastrofalni. Nedavne studije su potvrdile predviđanja, koja su prvi put nastala 1980-ih, da će upotreba nuklearnog oružja velikih razmera izazvati naglo, katastrofalno globalno zahlađenje.
Rat koji uključuje pun arsenal SAD i Rusije mogao bi da izbaci do 150 teragrama (150 miliona metričkih tona) čađi u gornju atmosferu, spuštajući prosečne temperature širom sveta za čak 18 stepeni Farenhajta.
U unutrašnjim regionima Severne Amerike i Evroazije temperature bi se spustile za 45 do 50 stepeni, na nivoe koji nisu viđeni od poslednjeg ledenog doba, što bi dovelo do katastrofalnog pada proizvodnje hrane i globalne gladi koja bi mogla da ubije većinu čovečanstva.
Čak i ograničeniji rat koji uključuje samo 250 bojevih glava u opsegu od 100 kilotona mogao bi sniziti prosečnu globalnu temperaturu za 10 stepeni, dovoljno da izazove glad bez presedana u ljudskoj istoriji, koja bi gotovo sigurno donela kraj moderne civilizacije.
(Izvor: Mondo)