„Operacija Barbarosa“ – pod tim kodnim imenom Nemački rajh je pre 80 godina, 22. juna 1941, napao Sovjetski Savez. „Blickrigom“ Adolfa Hitlera na istok počela je najkrvavija faza Drugog svetskog rata.
Nacionalsocijalistički diktator Adolf Hitler i njegovi generali mesecima su se pripremali za taj trenutak. A onda je u nedelju, 22. juna 1941. godine, došlo vreme za akciju: u 3.15 Vermaht je napao Sovjetski Savez. Bez objave rata i bez obzira na ranije sklopljeni ugovor o nenapadanju, tzv. pakt Hitler-Staljin, piše Dojče vele.
Više od tri i po miliona nemačkih vojnika i njihovih saveznika napadaju uz podršku artiljerije, aviona i tenkova – brzo, masovno, nemilosrdno. Luftvafe bombarduje sovjetske avione već na tlu. Borbena linija između Baltičkog i Crnog mora dugačka je 1.600 kilometara, to je najduži front u istoriji.
Napad je vojnike Crvene armije zatekao nespremne. „Izlazili su čak i u pidžamama, a zatim pucali. Bili su potpuno iznenađeni“, seća se bivši vojnik Vermahta Gerhard Gerc. Video-snimak sa njegovim svedočenjem nalazi se na internet portalu Kuće istorije u Bonu.
Šef sovjetske države i komunističke partije Josif Staljin odbacivao je sva upozorenja. Rekao je da ne veruje da bi se Hitler usudio da napadne gigantsko carstvo i nije na vreme izvršio mobilizaciju.
„Operacija Barbarosa“
Nemačka propaganda opisivala je napad kao preventivni – protiv neposredne vojne agresije boljševika. U stvarnosti, Hitler vodi kampanju bezobzirnog i beskrupuloznog osvajanja. Diktator sanja o novom „životnom prostoru“ za Nemce na istoku. O „Velikom nemačkom carstvu“ od Atlantika do Urala.
Hitler rat vidi kao borbu za opstanak svetonazora i rasa. Kampanja protiv Sovjetskog Saveza za njega je krstaški rat protiv „svetskog jevrejstva“ i komunizma. Simbolično je to da se velika ofanziva odvija pod kodnim nazivom „Operacija Barbarosa“. To je aluzija na cara Fridriha I Barbarosu (1122-1190) koji je Rimsko-nemačko carstvo odveo u krstaške ratove.
Hitlerov rat pokazao se kao masovni vojni zločin. Mnogi vojnici, mozga ispranog ideologijom „krvi i tla“, veruju da su kao arijevska rasa superiorniji od slovenskih naroda.
– Naši nadređeni stalno su nam govorili da su Rusi podljudi, da su neobrazovani – kaže bivši vojnik Vermahta Herbert Bajer u snimku na portalu bonskog muzeja nemačke istorije.
Plan o uništenju
– Hitlerov napad na Sovjetski Savez bio je rat uništenja. Osim vojnih ciljeva, on je imao za cilj ideološki utemeljeno i planirano uništavanje čitave države i njenog stanovništva – kaže za DW istoričar Kris Helmeke iz Centra za vojnu istoriju i sociologiju Bundesvera u Potsdamu.
– Po svojoj sveobuhvatnoj zločinačkoj dimenziji, nemačko-sovjetski rat ima jedinstveno obeležje u istoriji.
Ratni zločini
Zarobljeno je 5,6 miliona sovjetskih vojnika i zatim u Nemačkoj angažovano na prisilnom radu. Njih 3,3 miliona pritom je izgubilo život. SS jedinice progonile su jevrejsko stanovništvo na okupiranim teritorijima, uz podršku Vermahta.
– Jevreje su izvlačili iz kuća i oni su morali da sa sobom ponesu lopatu da bi sami sebi iskopali grob. Onda bi ih streljala žandarmerija – priča svedok i bivši vojnik Vili Hajn u snimku iz Kuće istorije.
Uz to je postojala i tzv. „naredba o komesarima“ kojom je bilo propisano da se politički komesari Crvene armije, nakon zarobljavanja, odmah streljaju.
Nemački osvajači u početku su bili sigurni u svoju pobedu. Vermaht je zauzeo Ukrajinu, Belorusiju i baltičke države. Verovali su da će uskoro zauzeti i Moskvu. Ipak, nije im pošlo za rukom da unište Crvenu armiju u toj meri da ona više ne može da pruža nikakav otpor. Rat se otegao, a Vermaht je bio nedovoljno pripremljen za oštre i hladne zime s temperaturama od minus 50 stepeni.
Bez strategije
Hitler je u velikoj meri potcenio sovjetskog protivnika, tako glasi zaključaj istoričara Krisa Helmekea.
– U stvari, vojnici Crvene armije borili su se žilavo i uporno. Njihovi komandanti su neprestano učili. Pretpostavljalo se da Sovjetski Savez može biti srušen u velikom munjevitom ratu (blickrigu), s bitkama u blizini granice. Nisu postojali planovi u slučaju neuspeha tog koncepta – kaže Helmeke.
Uz to, ni nemačka privreda nije bila spremna za dugotrajni rat, objašnjava istoričar.
– Jednostavno, nije se imalo resursa.
Najkasnije nakon poraza u bici za Staljingrad 2. februara 1943. godine, Hitlerovi planovi o osvajanju su propali. Nemački rajh poveo je rat na dva fronta, protiv zapadnih saveznika i Sovjetskog Saveza. Neuspeh poduhvata „Barbarosa“ smatra se prekretnicom u Drugom svetskom ratu (1. 9. 1939. – 8. 5. 1945).
– Može se reći da je rat već 1941. bio strateški izgubljen – kaže istoričar Helmeke.
Posledice toga mogu se osetiti i danas u centralnoj i istočnoj Evropi – od pomeranja granica, pa do kulture sećanja.
– Rat je u postsovjetskim državama živ, a pritom ne mislim samo na Rusku Federaciju – kaže direktor Nemačko-ruskog muzeja „Berlin-Karlshorst“ Jerg More.
– Svi ti tragovi – mrtvi, teško traumatizovani, ranjeni, proterani koji su nakon rata morali da žive negde drugde – sve to se nalazi u porodičnim pričama čak i danas, u trećoj, četvrtoj i petoj generaciji – kaže More.
Pomirenje
Krvava prošlost igra stalnu ulogu u bilateralnim odnosima s državama bivšeg Sovjetskog Saveza, pre svega na političkom nivou.
– Vlade poručuju: „To ne možemo da zaboravimo“. I to je viši oblik korišćenja istorije u dnevnopolitičke svrhe – ocenjuje direktor Nemačko-ruskog muzeja.
Ipak, prema Moreovom mišljenju, pomirenje postoji, uprkos ogromnoj patnji. Pa čak i bezrezervno pomirenje:
– Smatram da je to zapanjujuće, pogotovo na nivou običnih ljudi.
Naravno, kaže Moro, priče se ne zaboravljaju.
– Mi Nemci rado i proaktivno započinjemo rasprave o krivici, i to nam je dozvoljeno. Ali to se od nas uopšte ne traži. Zbog toga i kažem da je gest pomirenja zaista bez zadrške.
(Izvor: Blic)