Posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine mnogi oficiri i vojnici poražene Jugoslovenske armije, završili su u nacističkim logorima. Najveći broj u Nemačkoj, gde su neki zauvek ostavili kosti, a neki imali sreće da prežive najveće muke…
Jedan od logora bio je i onaj stacioniran u Osnabriku, koji je karakterističan i zbog činjenice da su mnogi njegovi logoraši živi dočekali kraj rata. To su mogli da zahvale tome da su se oficiri Vermahta koji su upravljali logorom, kao retko gde na drugim mestima, prilično striktno držali Ženevske konvencije, koja je štitila prava ratnih zarobljenika.
Skoro 6.000 njih je dočekalo kraj rata, a među njima, što je vrlo zanimljivo, i oko 450 oficira i vojnika davidovske vere, Jevreja. Među njima su bili Ernest Kon – otac epidemiologa, doktora Predraga Kona, kao i Rafael, otac poznatih umetnika Miše i Nade Blam.
Naime, iako je većina srpskih oficira preživela rat, njih oko 100 nije savezničko bombardovanje Osnabrika 1945. godine. Tada je na njihovoj sahrani čuvenu besedu o srpskom narodu održao protestantski pastor, Fridrih Grizendorf, nekada dvorski sveštenik na pruskom dvoru.
Evo šta je tom prilikom rekao:
„Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe. No, to je u stvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi.
Mi smo ih ranije samo površno poznavali. Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora – nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Italijani, i Mađari i Šiptari i Bugari…
Znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba oficira koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da ‘ko se ne osveti – taj se ne posveti’, i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika.
Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo?
Kad su pokidane logorske žice i kada se 5.000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bombone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili. Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše – Srbija!
Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajeni u njihovom svetskom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo…
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved“.
(Izvor: Mondo / Serbian Times)