Prilikom velikih i teških istorijskih odluka Srbi su se često pitali s čim će izaći pred Miloša. Pa su možda ludo hrabro stajali nasuprot najstrašnijih sila, kao 1389, 1804, 1914, 1941, 1999. godine. Neki put ta smelost liči na megalomansko ludilo.
Takav nepokorni stav čitavog jednog naroda povezan je s vizijom Vidovdana i kosovskog zaveta, kaže istoričar Predrag Marković. On u vidovdanskom intervjuu za Kurir govori o najvažnijim Vidovdanima u našoj istoriji – od 1389. godine i Kosovskog boja, pa do današnjih dana.
Šta je Srbima Vidovdan? Zašto je toliko važan za Srbe? Je li to, kako neki tvrde, sudbonosni datum srpskog naroda i srpske istorije?
– Kosovo nije postalo samo mesto s koga se Srbija penje pravo u nebo, kako reče Ljubomir Simović. Kosovski boj je i u istoriji i u pesmi postao čarobni istorijsko-književni portal. Prolaskom kroz tu kapiju srpska istorija je postala vrhunsko poetsko delo.
Boj na Kosovu je stvoren da se oko njega ispredaju legende, da bude građa za veliki mit. Za razliku od mnogih drugih naroda, koji moraju da domišljaju i izmišljaju po čemu su neobični i jedinstveni, Srbi tih neobičnih i neponovljivih istorijskih iskustava imaju napretek.
Jedna takva osobena istorijska epizoda je boj na Kosovu. Naša slika o kosovskom Vidovdanu odavno je nadrasla jednu neobičnu istorijsku priču.
Njegoš je završio pretvaranje Miloša Obilića u vrhunski uzor viteštva i žrtvovanja za čast i slobodu. Milošev primer, kao i priče o Lazarevoj večeri i kletvi, stvorili su moralnu vertikalu. Ta vertikala je prava kao strela i vodi u carstvo nebesko.
Ali mnogi ne veruju u to carstvo nebesko…
– Ljudi koji slabo čitaju knjige podsmevaju se carstvu nebeskom, kao nekom srpskom nacionalističkom ludilu. Zadobijanje nebeskog carstva nauštrb zemaljskih dobara i slave opšti je motiv evropskog srednjovekovnog hrišćanstva.
Srbi su osobeni po tome što vera u nebesko carstvo nije apstraktna tema kojom se bave teolozi. U odlučnim trenucima čitav srpski narod je sklon da poveruje da su neke stvari važnije od života i trenutne koristi. Prilikom velikih i teških istorijskih odluka Srbi su se često pitali s čim će izaći pred Miloša.
Pa su možda ludo hrabro stajali nasuprot najstrašnijih sila, kao 1389, 1804, 1914, 1941, 1999. godine. Neki put ta smelost liči na megalomansko ludilo. Takav nepokorni stav čitavog jednog naroda povezan je s vizijom Vidovdana i kosovskog zaveta.
Koji Vidovdan biste vi posebno izdvojili kao značajan?
– Najsudbonosniji je Vidovdan 1914. godine. Grupa mladih idealista, i/ili fanatika, preokrenula je svetsku istoriju. Posle 1389. godine nijedan srpski Vidovdan nije tako odjeknuo u istoriji čovečanstva.
Kakav bi bio tok istorije da smo na Vidovdan 1389. godine pobedili Turke na Kosovu?
– I da smo dobili Kosovski boj, ne bismo, na duže staze, zaustavili pohod Otomana na Evropu. Prodor Turaka u Evropu zaustavljen je tek tri veka posle Kosovskog boja, kada su Turci poslednji put pokušali da osvoje Beč. Otomanska država je bila toliko žilava da je preživela kada su Mongoli satrli Turke kod Angore 1402. godine.
Ubrzo su Osmanlije opet krenule u osvajanja. Bogata i velika Ugarska nije odolela turskoj najezdi i pored velikih pobeda nad Turcima. Sibinjanin Janko je vodio ono što mnogi nazivaju poslednjim krstaškim ratom protiv Turaka. U tom pohodu je na početku doživeo velike uspehe, da bi, došavši do Crnog mora i Varne 1444. godine, bio strašno poražen.
Onda je poražen i u drugom Kosovskom boju 1448. godine (zanimljivo, delom i zbog izdaje Đurđa Brankovića). Čak ga ni ovaj poraz nije dotukao, pa je kod Beograda julskih dana 1456. godine do nogu potukao Turke.
Veliki vladar je bio i njegov sin Matija Korvin. Dakle, moćna Ugarska je potpala pod Turke uz sve pojedinačne pobede. Nije je spaslo ni vođstvo velikih ratnika i državnika, čak ni pomoć nekih evropskih saveznika.
Da li mislite da je to što je nekadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević izručen Hagu baš na Vidovdan 2001. godine slučajnost ili ne?
– Ljudi koji su u vreme predaje Miloševića Hagu vladali Srbijom nisu se mnogo obazirali na tradiciju. Dok ih sam Milošević nije podsetio na Vidovdan, oni verovatno nisu bili ni svesni te datumske simbolike.
Smatrali su da treba ispuniti sve zahteve EU i SAD, a da će nas oni odmah prigrliti. Umesto toga, stizale su nove ucene. Poniženje Severne Makedonije je pokazalo da pristajanje na svaki zahtev EU i SAD ne doprinosi evropskim integracijama.
(Izvor: Kurir)