Neverovatno je koliko jedna činjenica može da promeni život čoveka. U jednom trenutku se možemo osećati kao da smo osvojili svet, a već u sledećem kao da tonemo u duboku jamu iz koje nema izlaska.
Upravo takva je i priča eminentnog fototografa britanske novinske agencije Rojters. Danas predstavljamo život, karijeru i tragičnu sudbinu ovog talentovanog fotoreportera.
Ko je bio Kevin Karter?
Kao što je do sada poznato, Kevin Karter je bio južnoafrički fotoreporter zaposlen od strane novinske agencije Rojters. Kevin je rođen 13. septembra 1960 u Johansburgu.
Odrastao u susedstvu belaca srednje klase. Kao dete, povremeno je viđao policijske racije koje hapse crnce koji su ilegalno živeli u tom području.
Kasnije je rekao da se pitao kako su njegovi roditelji, katolička, „liberalna“ porodica, mogli biti, kako je opisao, „lakadijaški“ u borbi protiv aparthejda (socijalnog sistema; sprovodila ga je vladajuća bela manjina u Južnoafričkoj Republici u 20. veku)
Nakon srednje škole, Karter je napustio studije da bi postao farmaceut i pozvan je u vojsku. Da bi pobegao iz pešadije, prijavio se u Vazduhoplovstvo u kojem je služio četiri godine.
1980. bio je svedok vređanja crnog konobara iz menze. Karter je branio čoveka, što je dovelo do toga da su ga ostali vojnici teško pretukli. Zatim je otišao bez dozvole, pokušavajući da započne novi život kao radio disk-džokej po imenu „David“. To se, međutim, pokazalo težim nego što je očekivao.
Ubrzo nakon toga, odlučio je da odsluži ostatak svog vojnog roka. Nakon što je bio svedok bombaškog napada na Church Street u Pretoriji 1983. godine, odlučio je da postane novinski fotograf i novinar.
Rad i uspeh
Karter je odrastao u Južnoj Africi tokom aparthejda. Postao je fotoreporter jer je osećao da treba da dokumentuje mučan tretman crnaca ne samo od strane belaca, već i između crnih etničkih grupa, poput onih između Kosa i Zulua.
Pridruživši se redovima sa samo nekoliko drugih fotoreportera, Karter bi odmah stupio u akciju kako bi dobio najbolji snimak. Južnoafričke novine su grupi dale nadimak Bang-Bang Club.
U to vreme, fotografi su koristili izraz „bang-bang“ da bi se odnosili na čin izlaska u južnoafrička mesta da pokriju ekstremno nasilje koje se tamo dešava.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Za samo nekoliko godina od kada je uplovio u uzburkane vode, video je bezbroj ubistava od prebijanja, uboda nožem, pucnjave i ogrlice, varvarske prakse u kojoj se guma napunjena uljem stavlja oko vrata žrtve i pali.
Emocionalna odvojenost omogućila je Karteru i drugim fotoreporterima da budu svedoci nebrojenih tragedija i da nastave posao.
Slika koje je promenila sve
Jedna slika, ipak nije ostavila ni navodno indiferentnog Kartera. Slika u pitanju je izazvala burnu reakciju javnosti kada je 26. marta 1993. godine objavljena u Njujork Tajmsu.
Karter se takoreći našao na pravom mestu u pravo vreme kada je slikao famoznu sliku, poznatu kao ,,Lešinar i devojčica“, koja prikazuje izgladnelu afričku devojčicu koja pokušava da dođe do centra gde se delila hrana dok je iza leđa vreba lešinar.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Za sliku je dobio Pulicerovu nagradu koja je dodala obimnu dozu pritiska i stresa. Karter se nagledao najjezivijih prizora dok je dokumentovao neke od najstrašnijih krajeva sveta.
Ali zahvaljujući njegovoj zapanjujuće nezaboravnoj fotografiji, glad u Sudanu postala je međunarodno poznata. Karter je ostavio neizbrisiv trag u svesti planete.
Malo potom osvajanja prestižne nagrade, Karter je izvršio samoubistvo. Otputovao je u Mozambik. Na povratku je ostavio sav svoj materijal u avionu. Nikada nije vraćen.
Za Kartera je ovo bila kap koja je prelila čašu. Za manje od nedelju dana kasnije, bio je mrtav. Odvezao se do parka, provukao crevo iz izduvne cevi u svoj automobil i umro od trovanja ugljen-monoksidom.
Ostavio je oproštajnu poruku u kojoj je napisao:
Žao mi je, veoma mi je žao. Bol koji sam osetio u ovozemaljskom životu prevazišao je sve radosti…Progone me stavična sećanja na izgladnelu i ranjenu decu…“
Mnogi su se zapitali zašto nije pomogao devojčici sa slike, na šta je on reako da je pratio upustva zvaničnika koji su naglasili da je zabranjeno dirati decu zbog zaraza.
Skup Karterovih tragedija
Karterov dnevni ritual uključivao je upotrebu kokaina i drugih droga, što bi mu pomoglo da se nosi sa užasima svog zanimanja. Često se poveravao svojoj prijateljici Džudit Matlof, ratnoj dopisnici.
Rekla je da je „pričao o osećaju krivice prema ljudima koje nije mogao da spase jer ih je fotografisao dok su ubijani.“ To ga poguralo u dubku depresiju. Drugi prijatelj, Ridvan Vali je rekao:
Mogli ste da vidite da se to dešava. Mogli ste da vidite kako Kevin tone u mračno beznađe.“
A onda je njegov najbolji prijatelj i kolega član kluba Bang-Bang, Ken Osterbroek, upucan i ubijen dok je bio na lokaciji. Karter je smatrao da je to trebalo da bude on, ali tog dana nije bio tamo sa grupom jer je bio na intervjuu o osvajanju Pulicera. Istog meseca Nelson Mandela je postao predsednik Južne Afrike.
Kevin Karter je usredsredio svoj život na razotkrivanje zala aparthejda i kada su se oni, na neki način okončali, bilo gotovo. Nije znao šta da radi sa svojim životom. Povrh toga, osećao je potrebu da živi u skladu sa Pulicerom koji je osvojio. Ubrzo potom, u magli svoje depresije, napravio je strašnu grešku.
Ako pomišljate na samoubistvo ili imate takve misli, SOS linija klinike „Laza Lazarević“ je 011/7777-000. Broj Centra „Srce“ za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva je 0800-300-303.
(Izvor: Espreso)