Antropolog koji je proučavao ovaj ritual ukazao je na to da je ovakva ceremonija prilika za porodično okupljanje.
„To je evokacija ponovnog zajedničkog života, transformacija tako da mrtvi mogu ponovo da iskuse radosti života. Ali što je najvažnije, Famadihana je čin ljubavi“, kaže antropolog Moris Bloh.
On opisuje da porodica svakih dve do sedam godina, održava veliku proslavu na groblju u svojoj kripti predaka gde se ostaci mrtvih ekshumiraju, umotaju u finu svilu, poprskaju vinom ili parfemom i iznose na društvene svečanosti.
On tvrdi da se takozvano okretanje kostiju u ovom običaju posmatra kao vitalni element u održavanju veza sa poštovanim precima, koji još uvek igraju veoma stvarnu ulogu u svakodnevnom životu.
Antropolog Bloh dalje govori da je ovaj običaj posebno karakterističan za narod koji živi na Madagaskaru, i da nije si izgradio je način života oko smrti – tokom sušnih zimskih meseci, ceremonije famadihane, poznate kao „prevrtanje kostiju“, održavaju se u raznim gradovima i selima u znak sećanja na pokojnike.
Jedan muškarac koji je opisao kako zapravo izgleda ova ceremonija pošto je istoj prisustvovao.
„Došao sam očekujući najstrašnije ceremonije, ali sam umesto toga pronašao ekstremni oblik obožavanja voljenih koji će zauvek promeniti moj pogled na život i smrt“, rekao je on.
Običaj se zasniva na verovanju da se duhovi mrtvih ne pridružuju svetu predaka sve dok se telo potpuno ne raspadne, a do tog vremena duh pokojnika još uvek ostaje i može da komunicira sa živima.
Sve dok ne nestanu zauvek, proslave Famadihane su način da se obasipaju ljubavlju i naklonošću prema njima. Smrt nije tužna prilika za mnoge ljude koji ovo praktikuju, već vreme za slavlje. Veruje se da preci, kao i svi, cene zaista dobru zabavu, posebno onu koja se održava u njihovu čast.
Kako izgleda iskopavanje i prevrtanje kostiju?
Članovi porodice vraćaju se u rodni grad gde god živeli da bi prisustvovali ovoj svečanosti na groblju. Kada se svi okupe, leševi se oprezno izvlače iz grobnice ili kripte i umotavaju u slamnate prostirke.
Grupe ljudi podižu leševe iznad njihovih glava i nose ih, pre nego što ih polože jedan pored drugog na zemlju da bi se očistili i obukli. Njihova osušena pogrebna odeća se potom skida sa njihovih leševa, a tela su obučena u svežu svilenu odeću.
Žene koje imaju problema sa začećem će uzeti delove starog pokrova predaka i staviti ih ispod svojih dušeka ili ih čak pojesti kako bi izazvale trudnoću.
Nakon oblačenja pokojnika, priređuje se velika zabava uz muziku, i tada članovi porodice plešu sa telima. Za neke, to je prilika da pokojnicima prenesu porodične vesti i zatraže njihove blagoslove, za druge je vreme da se sećaju i pričaju priče o mrtvima.
Kada se festival završi, tela moraju da budu vraćena u grobnicu dok se sunce polako povlači iza horizonta. Oni su ponovo sahranjeni zajedno sa poklonima u vidu novca i alkohola i postavljeni naopačke kako bi se zatvorio ciklus života i smrti. Nakon završnog ritualnog čišćenja, grobnica se odmah zatvara.
Rituali pokazuju izvesnu sličnost sa ritualom Ma’Nene koji sprovodi Tana Toraja u Južnom Sulevsiju, festivalu na kome članovi porodice ekshumiraju mumificirana tela, operu ih, obuče u svežu odeću i šetaju kroz selo.
Putopisac Hilari Bred, koja je prisustvovala proslavama Famadihane rekla je da je ovo jedinstveni festival.
„U našoj kulturi ne postoji mehanizam koji bi osigurao da, godinama nakon njihovog odlaska, nastavimo da se sećamo mrtvih. Da, odajemo im počast i polažemo cveće na njihove grobove, ali kao usamljeni čin. Ceremonija prevrtanja kostiju je kolektivni izraz poštovanja i ljubavi“, rekla je ona.
(Izvor: Mondo)