Ovaj monah je važio za čoveka koji je uvek bio smiren i koga nije bilo moguće uvrediti. Kod njega su dolazili ljudi iz najudaljenihih krajeva sveta po savet.
To je čuo neki pokvarenjak i odlučio je da testira mudraca. Otišao je kod njega i čim ga je ugledao počeo je da ga vređa i ponižava. Nakon što mu je ponestalo uvreda, na trenutak je zastao i zapanjen shvatio da je monah i dalje smiren i pribran kao i pre njegovog dolaska.
To ga je iznerviralo, pa je nastavio da psuje još crnje i gore nego ranije, ali uzalud – činilo se da to mudraca uopšte ne dotiče.
Kada je izgubio i poslednji atom snage, odlučioo je da priđe monahu i sazna njegovu tajnu.
– „Razumem ja te vaše duhovne stvari i kao, nije vas briga šta drugi ljudi misle i govore, ali, ja sam te ponizio i uvredio, treba da naučiš da moraš da se boriš za sebe“, rekao mu je čovek.
– „Sinko, mogu li da ti postavim samo dva pitanja?“, upitao ga je monah progovorivši prvi put.
– „Naravno“, reče čovek.
– „Ako ti meni doneseš poklon, a ja ga ne prihvatim, kome taj poklon i dalje pripada?“, upita mudrac.
– „Pa, ako ne prihvatiš poklon, onda i dalje pripada meni“, odgovori pokvarenjak.
– „A sada, sine moj, ako ti za mene imaš samo uvredu, a ja je ne prihvatam, kome ona i dalje pripada?“, zaključi mudri čovek, okrete se i ode, a pokvarenjak ostade u čudu.
Nikome ne vraćajte zlo za zlo; nastojte oko dobra ne samo pred Bogom, nego i pred svim ljudima; Ako je moguće, koliko je do vas, imajte mir sa svim ljudima; Ne osvećujte se sami, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu, jer je pisano: „Moja je osveta, ja ću vratiti“, govori Gospodin. (Poslanica Rimljanima apostola Pavla 12,17-19)
(Izvor: Stil / Dnevne)