Scenario koji mu je život pripremio nije bio nimalo lak. Jovica Todorović (58) poreklom iz Obilića na Kosovu i Metohiji, danas stanovnik Vrčina. Godine 1996. doživeo je najveću tragediju, poginuo mu je brat, a iza sebe je ostavio dva sina, koja je on prihvatio kao svoju decu. No, tu mukama nije došao kraj – tek su počele.
– Te 1996. godine, tog dana, sve je bilo normalno. Prijatelj koji je iz istog mesta, posle tri prelepe ćerke, dobio je sina. Tokom proslave za dete, popio je malo više i kolima naleteo na mog brata, udario ga je. Brat mi je na mestu ostao mrtav. Kada sam došao na mesto nesreće, našao sam samo paklu cigareta, to je sve što mi je ostalo od mog brata, i tu je sve počelo – počinje svoju ispovest za portal SrbijaDanas.com, Jovica Todorović iz Vrčina pokazujući nam paklicu cigara koju je sačuvao.
– Pored svoje troje dece, prihvatio sam i dva sina svoga brata. Kako da ih ostavim? Svakodnevni problemi koje su nam pravili Albanci naterali su nas da iz naše domovine pobegnemo glavom bez obzira i sačuvamo glave na ramenima. Bio sam prinuđen da donesem najtežu odluku u životu. Da sve napustim – kaže Todorović.
„Krenuli smo nigde“
– U junu 1999. godine krenuli smo nigde, žena deca i ja, u kući na Kosovu ostali su samo majka i otac.
U traktorskoj prikolici sedela su mi deca, moje petoro dece, a pored mene je bila moja žena. Imao sam dvogled, i video sam Albance kako se spuštaju niz brdo i idu ka našim kućama – izbegli smo sigurnu smrt, samo nas je Bog sačuvao – priseća se Jovica dana kada je napustio sve.
„Gledam ih s ponosom, a u sebi se kidam na komade“
– Uputili smo se ka Jagodini, kada smo stigli u privatan smeštaj, deca su mi spavala na drvenim paletama, a za večeru su dobili po par bombona, gledao sam ih u oči s ponosom, da ne bi znali kako mi je, dok sam se ja u sebi kidao na komade.
– Potom smo otišli u Vrčin, u kojem je stanovala moja sestra, bili smo kod nje tri meseca, a posle sam iznajmio jednu malu kuću, koja je imala jednu sobu i jednu malu kuhinju. Nismo imali kupatilo, a ni vode, snalazili smo se kako smo znal. Moje petoro dece za ručak je jelo salatu od maslačka. Te dane nikada nećemo zaboraviti – kaže Jovica.
„Gledao sam kako mi pale i lome kuću“
– Na Kosovu su mi ostali otac i bolesna majka, koja je tada bila u bolnici. Morao sam da odem da ih posetim. Kada sam otišao tamo, posle nekoliko dana došli su Albanci. Preko livade sam trčao do kola gde su nas čekali naši kako bi nas prevezli do sigurnog mesta. Na nas su ispalili 90 metaka. Gledao sam ih kako mi pale i lome kuću.
„Igraj sa njima, vrati decu živu kući“
– Moja žena je poreklom iz Makedonije i 2004. godine, kada sam se ja vratio sa ratišta i kada smo se već navikli na život u Vrčinu, odlučili smo da odemo kod njenih da ih posetimo. Tamo smo bili nekoliko dana, i odatle se uputili ka Kosovo, da vidimo ono što je ostalo od naše kuće… Mnogo smo tugovali.
Kada smo stigli u Obilić, posetili smo našu kuću i uputili se ka Beogradu. Prvi autobus koji smo videli, u njega smo i ušli, ali nismo znali da su unutra samo Albanci. Tokom puta, molili smo Boga da najmlađe dete zaspi – mnogo je volela da priča, a plašili smo se… ako bi neko od nas progovorio srpski jezik…
Tokom puta, provocirali su nas sve vreme. Kada sam video da je vrag odneo šalu, i da nešto moram da radim, čekao sam samo neki znak da krenem u akciju. U jednom trenutku, autobus se zaglavio i svi muškarci su morali da izađu da poguraju vozilo.
Kada smo ušli u autobus i bili blizu granice, kondukter je video naše pasoše – samo je prebledeo, dok je u pozadini ozvanjala albanska muzika, odlučio sam da zavrnem kapu kao i oni, i da se veselim s njima, pevao sam i igrao, samo da nas ne ubiju, samo sam u glavi pomislio „Igraj sa njima, vrati decu živu kući“.
Do samog kraja oni nas nisu dirali, ja sam u jednom trenutku progovorio albanski, kako, i dan-danas ne znam. Ali znam samo da smo ostali živi – kaže Todorović.
Kada su se napokon skućili, počeli su problemi od strane okoline
– Kako su godine prolazile, ja sam radio na mnogo mesta, za dnevnicu, volontirao sam i u Crvenom krstu kako bi mi dali više hrane da imam za šest gladnih usta koja me čekaju svaki dan na iznajmljenom kućnom pragu.
Okolina nas je nazivala svakakvim imenima, vređali su mi decu i ženu, mislili su da smo sve prodali i došli, kao da nisu videli u kakvoj smo situaciji. Govorili su nam kako smo Albanci, a stalno su uzvikivali „Kosovo je Srbija“, pa ako je Kosovo Srbija, kako mi možemo da budemo Albanci?
– Kada sam odličio da prodam malo imovine koje je ostalo, prvo sam kupio neki stančić jednom bratancu, a potom kuću drugom bratancu. Na kraju sam kupio malu kuću za sebe, koja je bila samo od cigle, nije imala ni prozore. Moja žena i ja, sve smo stekli sami, bez ikoga, samo su nas rad i sloga održali u životu – objašnjava Todorović.
Album sa slikama i paklica cigareta
– Godine su prošle, ali ne i tuga. Mi smo sada srećna i složna porodica, imam unučiće, i srećan sam čovek. Mnogo toga smo prošli zajedno, plakali i smejali se. Tu su sada samo album sa slikama i pakla cigareta da me vrate u prošlost i otvore stare rane, koje nikada neće da zacele – završava svoju ispovest za naš portal Jovica Todorović.
(Izvor: Srbija Danas)