Život u inostranstvu, sad već više od jednog veka, bio je cilj dobrog dela Srba, koji su u želji za boljim životom, odlazili širom Evrope i sveta da rade kao gastarbajteri. Ipak, da nije sve baš med i mleko, najbolje govore ispovesti naših ljudi, koji i pored možda boljeg životnog standarda, u zapadnim zemljama ne vide baš idealno društveno uređenje za život.
Marija „Učiteljica“ je jedna u nizu Srba koji za hleb zarađuju u Švajcarskoj, a koja je u svom pismu, dala surovi, i po njoj, realni prikaz života u zemlji koja je san prosečnog Balkanca.
Kako je navela u svom autorskom pismu za rubriku „Moj život u inostranstvu“, ono što je možda najviše pogaća jeste hladnoća Švajcaraca u druženju, te i činjenica da kad konobar na kraju obroka donese račun, svako plaća ono što je pojeo.
Ipak, pored „pelina“, ona je opisala i kako izgleda „med“ u ovoj aplskoj zemlji, te je napisala kako je tamo sasvim normalno ne čekati redove, voziti bicikli i ono možda nama najčudnije – nositi svoje meso na roštilj, kada vas prijatelji pozovu na isti. Njeno pismo vam prenosimo u celosti:
Negde iza gora i mora, tačno u podnožju i na obroncima najviše planine u Evropi, leži mala, bajkovita, alpska zemlja. Ako dodam da svako pomisli na nju kada sve zamiriše čokolada i sir, onda ste pogodili – Švajcarska, skoro pa savršena.
Zemlja u kojoj vozovi i ljudi nikad ne kasne. Zato što se to ne događa. Zemlja u kojoj u restoranu svako plaća svoj račun, pa i supružnici. Zemlja u kojoj supružnici ne znaju koliko njihova lepša ili jača polovina zarađuje. Zato što je plata tabu tema. Zemlja u kojoj fizička distanca usled pandemije nije nikome teško pala.
Zemlja u kojoj je dosta hladno, a ni ljudi nisu mnogo topli. Zemlja u kojoj ljudi tiho hodaju i još tiše pričaju. Zato što je tako kulturno. Zemlja u kojoj se biciklom ide na posao. Zato što je tako ekološki prihvatljivo, a ne zato što se nema para. Zemlja u kojoj se podrazumeva da, ako te komšija ili kolega pozovu na roštilj, poneseš svoje meso koje ćeš jesti. Zato što je meso skupo.
Zemlja u kojoj su vikendom penzioneri opremljeni štapovima za planinarenje i punom planinarskom opremom. Zato što je to sasvim normalno. Zemlja u kojoj se ne čeka na šalteru i ne fali ti taj jedan papir. Zemlja u kojoj ništa nije sramota i ništa se ne podrazumeva. Zato što Švajcarci drugačije drugačije ne znaju., napisala je ona na kraju svog pisma za „Politiku“.
(Izvor: Espreso / Politika)