Trend vraćanja u rodno mesto, odakle su ljudi pre nekoliko decenija krenuli u grad, postala je poslednjih godina sve učestalija. Međutim, koliko je god život na selu zdrav, kod dece postoji velika bojazan kako će se njihovi roditelji snaći u novo starom okruženju, ponajviše zbog udaljenosti od zdravstvenih centara.
Jedan korisnik Redita iz Srbije, podelio je sa ostalim Reditorima „problem“ u kojem se iznenada našao. Naime, njegovi roditelji su rešili da se odsele na selo, te su kupili imanje sa kućom u jugoistočnom delu Srbije. Ono što je njega najviše zabrinulo, jeste zdravstveno stanje oca, koji je dugogodišnji dijabetičar.
„Da ne dužim , moji otac i majka planraju da se odsele i da mi ostave kuću u bliskoj budućnosti , na selu su kupili neki kućerak i dobili uz to 10 hektara zemlje(čovek prodao za bagatelu). Selo je u jugoističnoj Srbiji i skoro pa je totalno pusto, bukvalno džungla, ostali matorci sa jednom nogom u grobu. Otac je proveo godinama skupljajući znanje o ovcama (planira da ima stado od 100 ovaca umatičenih) i poljoprivredi generalno ali on je već dosta istrošen od rada i šećeraš je pa se jednostavno brinem da on neće moći da izdrži tako nešto …A selo je baš u velikoj zabiti skoro ništa nije dostupno. Jel ima neko slična iskustva sa ovim mojim slučajem? Inače svi mu savetuju u okolini da se ostavi toga ali ni da čuje.“, napisao je on.
U komentarima koji su usledili, Reditori su mu skrenuli pažnju na činjenicu da će njegovom ocu sigurno prijati čist seoski vazduh, ali i sam ambijent, dodajući da je upravu kada se radi o broju životinja koje namerava da čuva.
„Ako čovek ima problem sa šećerom, lepo bi mu prijao vazduh i hrana sa sela. Lepo je imati ovce ili bilo koju stoku samo ja mislim da je 100 komada baš mnogo, jer onda moraju da se šišaju, čuvaju, hrane zimi što je ogroman posao. Dve, tri, bi bilo dosta za sopstvene potrebe. Priču na stranu, puno sreće vam želim, drago mi je kad čujem da se ljudi polako vraćaju selima“, glasilo je mišenje ovog Reditora.
Ono što se provlačilo kao stvar bez koje se u selu ne može, jeste automobil. Ipak, najbolji saveti su dolazili od strane onih čiji roditelji već žive na selu, a koji su već prošli fazu početnog entuzijazma i opijesnosti ideje o gajenju velikog broja životinja.
„Moji sa očeve strane žive u selu godinama. Ne znam koliko ti godina imaju tvoji, ali 100 ovaca nije za uživanje, znam da zvuči kao idila ali apslutno nije. Moj otac ima 40-ak koza (što je manje posla nego sa ovcama) i realno ne postiže, bas je muka. Gledam druge po selu, najbolje prolaze oni umereni – 4-5 ovaca/koza, čisto da ima razlog da prošeta do brda; 2-3 kokoške, baštica i voćnjak. Taman idealno da vidiš rezultate svog rada, a da ne rmbačiš kao mladi poljoprivrednik. Što se tiče samog života: obavezno auto da imaju. Ne znam gde je tačno selo ali kontam da nije baš na nekoj magistrali; da računaju na zavejane puteve kad po 5 dana niko ne može da se probije (uključujući i lekare, dakle cela apoteka u kući), da računaju na jedan ipo tv kanal ako su srećni da ima struje, i generalno malo povratak starijem načinu života. E da – ako udariš kontru da to ne radi, samo će se dalje zainatiti (što su stariji to su gori). Pun podrške predloži mu da krene sa tipa 2-3 ovce pa da sam pravi svoje stado, nešto na taj fazon. Usput obrađuj majku da odradi svoj deo u pregovorima, da ne pretera… Bez zezanja, moj otac sada hoće da smanji krdo, malo malo pa neku iz planine pojede vuk itd, stvarno ne može da se isprati.“, detaljno je objasnio ovaj Reditor.
Neki su bili isključivi prema nameri oca Reditora, te su mu savetovali da ih odvrati od ideje o velikom stadu, navodeći primere iz svoje
„Odgovori da od tih ideja što pre možeš. Stado od 100 ovaca ne može jedan čovek ni mlad i zdrav lako da postigne, kamoli stariji, bez iskustva, sa zdravstvenim problemima. Drugar ima farmu od 300 ovaca, osim njega i otac i majka su uključeni, uzimaju radnike i polomiše se od posla.“, napisao je ovaj Reditor.
Sličnog mišljenja, bio je još jedan muškarac iz Srbije, koji je težinu života i rada na selu, dao kroz prizmu svojih bake i deke. Iako je na grublji način nastupio, objasnio je zbog čega je toliki broj životinja velika obaveza koja zahteva težak i mukotrpan rad.
„Ljudi pošandrcaju pod stare dane. Ako nikada nije imao ovce nije ni svestan šta znači i 10 komada, a kamoli 50 pa i 100. Moji baba i deda su imali oko 30 i onda smo pravili bačiju sa drugim ljudima pa se sakupi verovatno 100-150 komada preko leta. Mogu da zamislim koji je to posao da su sve nase bile. Prvo ti treba veća štala da ih skloniš kada je hladno, pa treba hranu da pripremiš za zimu, a na selu teško da nadje radnu snagu sve i da im duplo plati, i sam kažeš da tamo nema nikog. Leti po ceo dan da ih čuva, dva puta ispaša pa onda treba da pomuzeš sve to, mislim da smo dva puta muzli. Najviše sam mrzeo kada se budim u 6, a ono hladno napolju, spava mi se, ali ajde da pomogneš. Zabole ruke, a one znaju da nagrnu pa te i preskoče, isipaju i mleko ponekad. I sve to treba podliti, praviti sir. Treba se čuvati i ovnova koji znaju biti baš gadni. Da ne pričam da je to dedi bio sav posao preko zime kada se jagnje, te nece da sisa, te se smrzlo pa ga donese u kuću, pa cucla i mleko…
To je crnački posao i za mladog, zdravog čoveka. Neka on prvo ode da radi kao šegrt kod nekog seljaka pa da vidi jel mu odgovara. Od gledanja jutjuba i čitanja neće da stekne pravu sliku, nasuprot. Malo si mi vratio uspomene… Voleo bih da mogu da vratim vreme na taj neki period jer mi je ipak bilo lepo. Ali ja sam samo bio klinac koji je pomagao, nisam brinuo ni da li su jele, pile, dal su se pogubile.“, opsežno je objasnio on.
U jednom trenutku razmene mišljenja, ponovo se oglasio zabrinuti Reditor, dodavši kako selo ima elementarne uslove za život, ali da i pored toga, gaji veliki strah unutar sebe zbog oca.
„Kada dođe vreme da se odsele od mene biće već u srednjim 50-im godinama. Selo ima struju , osvetljenje , tehnički ima i asfalt ali je i dalje baš daleko od grada. Mene samo brine njegovo zdravlje , čitav život je proveo rmbajući a na selu mu to ne gine , pogotovo sa planovima koje je naumio. Hoće i da obrađuje zemlju od nekoliko hektara a praktično je sam tamo , jedva da ima žive duše… ko bi mu priskočio u pomoć. Ja sam 350 km udaljen od njega“, dodao je on na kraju svog izlaganja.
(Izvor: Blic)