Život na minimalcu, nažalost, ako je samo jedna osoba u kući zaposlena, u nekim delovima Srbije podrazumeva preživljavanje na rubu egzistencije, često uz dugove za komunalije i bez novca za neke normalne stvari, poput grickalica, soka, nove gardarobe ili nekog drugog vida potrošnje novca na normalne stvari, a koje se kod zarade oko 32.000 dinara, smatraju za veliki luksuz.
Na forumu Redit, jedan muškarac iz Srbije otvorio je pravu Pandorinu kutiju emocija i otvaranja forumaša jednih prema drugima, kada se radi o životu na rubu egzistencije. Na njegovo konkretno pitanje kako ljudi žive od prosečnog minimalca, odgovori koji su se nizali, samo su uvećavali knedlu u grlu tokom čitanja, te verovatno ni sam autor posta, nije očekivao da će dobiti tako surovo istinite i nadsve životne odgovore.
„Uvek me je zanimao život na minimalcu u Srbiji. Imam drugara koji živi u kiriji sam i plaća račune, hranu, ujedno i svaki drugi dan balon vode pošto voda kod nas u Zrenjaninu nije ni za … Najveći deo plate mu zaprepašćujuće ode na hranu. Želim čuti iskustva ljudi koji su i sličnoj situaciji da žive sami u minimalizmu. Kako opstajete? Na šta vam ode najveći deo plate? Koliko vam ostaje novca za vase želje posle svega?“, glasio je post koji je pokrenuo otvaranje ljudi.
Prvi odgovor, slobodno se može reći, bio je najteži, jer je na najsuroviji način prikazao sa kolikom nemaštinom se suočavaju neke porodice u Srbiji u kojima minimalni prihodi dolaze od strane samo jednog roditelja.
„Živeo sam tako dok nisam na faksu krenuo da radim, što mu dođe veći deo osnovne, cela srednja i prva polovina faksa. Živeli keva i ja od njene penzije koja i sad jedva prelazi 20 hiljada. Pa mogu u nekim generalnim crtama da napišem.
Na primer, nikad nisam nosio džeparac u školu pošto ga tehnički nisam ni imao. Klopao bih kući pre časova i trpeo dok se ne vratim posle škole. Bez grickalica, sokova i ostalih gluposti. Sama klopa što jednostavnija i jeftinija. Fazon safalade, paštete i viršle. Znam da sam redovno bio u bedaku što jogurt ili sir možemo tipa jednom mesečno da priuštimo da kupimo. Odeća ili sekond hand ili šta nam neko pokloni. Realno od toga mi je i ostala navika da ne obraćam pažnju na odeću pa se i sada kada imam trulu programersku platu i dalje oblačim po sekond handu. Za ekskurzije sam uglavnom ja uvek bio onaj koji je dobijao besplatan put.
A kad sam krenuo da izlazim bih uspeo da skupim kintu za eventualno jedno pivo. Ili jos češće dam kolko god da imam čisto da se učipim za bombu pa bleja sa društvom po parkovima. Sreća pa nikad nisam pušio, te me je taj trošak zaobišao. Komunalije plaćali kako kad. Posle nekog vremena se uhvati fazon šta mora odmah i bez odlaganja da se plati, tipa struje. A šta može da se odlaže par meseci dok ne stigne opomena pred tužbu i ponuda za refinansiranje duga uz otpis dela, tipa grejanje. Po kući nameštaj i bela tehnika po više decenija stari, pa svakodnevno moliš boga da ništa novo ne krene da crkava. Bez mogućnosti da išta središ, tipa prozori koji su krenuli da trule, parket koji se podigao, pločice koje su krenule da otpadaju sa zidova, krov koji prokišnjava.
I pored svog štekarenja naravno i konstantno zaduživanje sa strane. Što keva u banci, što kod rodbine i prijatelja. Do te mere da mi je bilo potrebno par godina nakon što sam se zaposlio da sve dugove napokon otplatim. Sve u svemu bilo – ne ponovilo se.“, napisao je on, da bi se nakon pitanja u kakvim uslovima danas živi, ponovo oglasio.
Naime, trud i zalaganje tokom mučnog perioda života, na kraju su mu se isplatili.
„Izmačovao se sa faksom, bavim se onim što sam želeo još kad sam bio mali za super platu, 0 dugova, vlasnik ful sređenog stana i kuće u procesu renoviranja, proputovao sveta, oženjen, skoro dobio i prvorođenog naslednika. Što sam jednom prilikom rekao gospođi – uspeo sam da ispunim 90% stvari o kojima sam maštao dok sam bio klinac.“, naveo je.
Nakon njegove priče, javili su se još neki, koji su delili sudbinu sličnu njegovoj u tinejdžerskom i studentskom periodu života.
„Uh brate, skoro identična priča kao moja, rekao bih da si ti bio u čak i goroj situaciji. Što kažeš trebale mi godine da vratim dugove i zamenim belu tehniku iz doba Juge. Svaka čast na borbi!“, bio je iskren sledeći Reditor.
Vraćajući se na temu, ostali Reditori su navodili troškove za porez, račune i hranu, kao glavni kamen spoticanja tokom rada na minimalcu.
Hrana je izgleda najveći problem za opterećenje budeža na minimalcu, sudeći po nizu odgovora gde se navodila da im novac najviše ide upravo na tu stranu. Za neke od njih, spas je bila užina koju su dobijali na poslu.
„Ja dobijem obrok na poslu i to je bitno mnogo – trošim samo na hranu i na cigare, ne pijem i ta sra*a, svuda bajsom, apsolutno ništa sebi ne kupujem, nikakve majice, patike, ništa, sve dobijem od nekoga ili naiđe uvek. Poslednju stvar što sam kupio da nije neka namirnica su slušalice, pre 3-4 meseca, to je to, pre toga ne sećam se. Nemaš krevet, nemaš sporet, nemaš svašta. Sem toga sve ostalo mi je do ja*a.“, surovo iskreno je opisao svoj način življenja na minimalcu ovaj Reditor.
Da bi našli balans i način na koji mogu da uštede neki novac sa strane, pojedini su posegnuli i za popularnim Jutjub kanalima, gde se kroz primere u praksu ljudima objašnjava kako da postupaju prilikom kupovine.
„Dok nisam došla u situaciju da moram da uštedim pare najveći deo plate mi je išao na hranu jer jednostavno nisam obraćala pažnju. Skontala sam da samo gomilam hranu, što po zamrzivaču, što po kuhinji i rešila da improvizujem sa čim stignem. Ljudi moji koliko zapravo jeftinih a ukusnih obroka može da se spremi pa mi nismo svesni. Videla sam na Jutjubu da imaju video tipa “probao sam da živim sa 30 dolara nedeljno”, gde ljudi kupe za toliko i toliko para namirnice i nema trošenja para do kraja nedelje. Meni je iskreno to mnogo pomoglo.“, pojasnila je ova Reditorka.
Među odgovorima koji su se nizali, našlo se i par osuđujućih komentara, a svi su bili usmereni na one koji pristaju da rade neprijavljeni ili u firmama sa lošim uslovima, samo da bi izbegli izlazak iz zone komfora, dok je bilo i komentara koji govore o tome da uz edukaciju može da se nađe bolji posao, ali da za to treba vremena.
(Izvor: Blic)