Gostujući u emisiji Upitnik na RTS, Arno Gujon je pričao o pogromu Srba na Kosovu:
„Kada sam imao 18 godina, gledao sam te strašne slike sa Kosova u Francuskoj na televiziji. I tada sam bio šokiran, užasnut, što smo dozvolili na neki način, mi i Francuska, Amerika i svi mi da se dogodi tako nešto u centru Evrope početkom 21. veka. Ti pogromi nisu samo poslednji pogromi na tlu Evrope, to je ujedno i pogrom protiv Evrope. Zato što su ti manastiri delić evropske civilizacije koji su nestali zauvek.
2005. godine sam sa rođenim bratom osnovao humanitarnu organizaciju, skupio nešto para, školskog pribora i igračaka i došli smo na Kosovo i Metohiju. Stigli smo u Kosovsku Mitrovicu, ne znajući jezik, ne znajući kako će nas Srbi tada dočekati.
Moj prvi susret je bio sa jednim Srbinom koji se zove Dragan, čiji je otac ubijen 2004. godine. Dragan je bio povređen 1999. godine i tada je to bio moj susret sa ratom, sa realnošću. Tada sam video da su Srbi sa Kosova pravi vitezovi, ljudi koji ne odustaju….“ priča Gujon i priseća se svojih prvih dana u Srbiji.
„Zločin, nasilje je isplativo, nažalost. To je zločin sa nagradom, jer su godinama kasnije dobili nezavisnost. Mnogo toga na KiM, ne zavis od nas, to zavisi od Međunarodne zajednice, samih Albanaca. Ali mnogo toga na Kosovu i Metohiji zavisi i od nas, od vas, od gledalaca… A to je da li ćemo mi da pomognemo našem narodu, da li ćemo da obiđemo crkve, da li ćemo da obiđemo Visoke Dečane. Da li ćemo da čuvamo Kosovo i Metohiju, jer Kosovo nije samo teritorija već zavet, i da li ćemo taj zavet da čuvamo u srcu. Sve dok je Kosovu u tvom, mom srcu u srcu svakog od nas, ono je naše. I bez obzira da li tamo živi milion ili 20 miliona Albanaca tamo. Taj zavet drži Srbe osamsto godina, kako su se izdigli iz pepela.
Tako su se i Jevreji izdigli iz pepela pre 2000 godina, kad su bili u rimskom carstvu. Oni su čuvali svoj zavet 2000 godina i pozdravljali se pozdravom „Dogodine u Jerusalimu“.
Danas niko od nas ne poznaje nekog Rimljanina, ali poznaje mnogo Jevreja. Kada bismo mi čuvali svoj zavet i pozdravljali se pozdravom „Dogodine u Prizrenu“ i za 2000 godina bismo imali male Milice, Dušane svuda po svetu, ne samo na Kosovu,“ tvrdi Gujon.
Biografija Arnoa Gujona
Arno Gujon je rođen je 27. novembra 1985. godine u Grenoblu u Francuskoj. Diplomirao je na Visokoj školi za zaštitu životne sredine i zaštite rada u Grenoblu. Jedno vreme je radio u Zvorniku u Republici Srpskoj kao koordinator, gde je upoznao buduću suprugu Ivanu, Srpkinju rođenu u Francuskoj. Danas kao supružnici žive i vode kancelariju humanitarne organizacije u Beogradu.
Dana 11. maja 2015. godine u Beogradu je na prigodnoj svečanosti dobio srpsko državljanstvo i pasoš Republike Srbije.
Objavio je knjigu „Svi moji putevi vode u Srbiju”, kojom objašnjava razloge osnivanja humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo” (franc. Solidarité Kosovo) i angažovanja oko pomoći Srbima u enklavama na Kosovu.
Humanitarni rad
Prvi put je došao u Srbiju krajem 2004. godine posle pogroma Srba na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine i to u Kosovsku Mitrovicu. Tom prilikom je sa starijim bratom Bertranom i dvojicom prijatelja kamionom dovezao humanitarnu pomoć skupljenu u Francuskoj.
Organizacija „Solidarnost za Kosovo” od osnivanja je dopremila pomoć u više od 30 konvoja u vrednosti većoj od milion i po evra, organizovala 12 projekata, sarađuje sa Eparhijom raško-prizrenskom i ima tridesetak volontera. Pomoć ovoj organizaciji u Francuskoj pruža 8.000 donatora.
Kako je sve počelo?
Sve je krenulo 2004. kada su izbili pogromi na Kosovu i Metohiji. Arno, koji je tada imao 19 godina, odlučio je da sa svojim bratom Bertranom osnuje humanitarnu organizaciju i, sa još nekoliko prijatelja, krenu put Kosova ne znajući šta će tamo zateći.
„Sa jedne strane rat, veliko siromaštvo, ljudi žive bez slobode govora, kretanja i to početkom 21. veka u Evropi, a sa druge, srdačan doček. Nisu imali ništa, a hteli su da daju sve.
„Ako od svojih usta ne odvajaš, u suštini i ne daješ“, rekla mi je gospođa iz sela Banja koja me je sa suprugom primila na konačište, i tada sam shvatio pravi smisao davanja. Ipak, najviše me je potreslo kada sam jednoj devojčici poklonio lutku i shvatio da je to bila prva lutka koju je dobila, a imala je 11 godina – iskren je Gujon.
Humanitarna organizacija, koja broji 30 redovnih volontera, bazirana je u Francuskoj odakle su i njihovi donatori, jer im je, priča Arno, osim pomoći, cilj bio i da povežu dva naroda. Najbolje priznanje mu je što ljudi više „ne gledaju na Srbe zbog iskrivljene slike prošlosti, već zbog istinite slike sadašnjosti“.
„Ne možemo da zatvaramo oči pred onim što se dešava, ne samo zbog prošlosti već i zbog budućnosti naše dece. Bar jednom mesečno odemo na Kosovo. Sprijateljili smo se sa ljudima tamo, zbližili se, odrasli zajedno. Dosta dece danas ima u selima što je najbolji znak nade i hrabrosti. To su vredni i dostojanstveni ljudi koji ne žele da žive od pomoći već od sopstvenog rada,“ kaže Gujon.
Od tada je Arno redovno odlazio na Kosovo i, nakon završenih studija, želeo je da pronađe posao kako bi bio bliže srpskom narodu i naučio jezik, a 2010. godine bio je angažovan na šest meseci u Zvorniku u francuskoj firmi i šetajući gradom upoznao je sadašnju suprugu Ivanu, sa kojom ima ćerke Milenu Žozjan Milojku i Irenu Ivanu Alinu.
„Video sam prelepu devojku, prišao sam, počeli smo da razgovaramo, najpre na srpskom, a potom na francuskom. Saznao sam da je rođena u Francuskoj u blizini mog rodnog grada, da su njeni rodom iz Malog Zvornika gde je došla u posetu nakon dve godine. Otišli smo se u Francusku i 2012. godine smo odlučili da se preselimo u Beograd gde smo osnovali porodicu. Eto, moj put je išao od Francuske do Srbije, a njen od Srbije do Francuske i sreli smo se u jednoj tački, u Zvorniku,“ priča Arno i dodaje da je nedavno bio kum na venčanju u Gračanici prijatelju Milovanu kojeg je pre šest godina upoznao u enklavi.
Kralj Petar I, pasulj i rakija
Omiljena srpska ličnost Gujonu je kralj Petar I Karađorđević koji je, kako kaže, „pravi primer francusko-srpskog prijateljstva“ i zbog kojeg je više puta posetio Mauzolej kraljevske porodice na Oplencu u Topoli.
Toliko se poistovetio sa Srbima da mu je omiljeno jelo postalo pasulj, a od pića najviše voli rakiju. Oseća snažnu povezanost sa njima, ne oseća se kako stranac i, kako kaže, najviše voli njihovu neposrednost jer „Srbi ne kriju osećanja, već odmah kažu šta misle bez oklevanja“.
(Izvor: Stil)