Kad je bilo previše posla oko dece, moja majka bi sela i plakala. Nije se obraćala nikome posebno, ali je vikala: Kada će doći moj red? To sam dobro upamtila!
Kad god potražim smisao u averziji prema majčinstvu i činjenici da sam uspela da ga izbegnem, odmah se setim proleća 1975. godine kad me je majka izvela iz škole kako bismo provele dan zajedno, započinje svoju ispovest Sara Boton za The Guardian.
Izostanak sa nastave za mene je bilo pravo iznenađenje. Imala sam devet godina i radovala se posebnom danu koji ću provesti samo sa svojom majkom. Uputile sm se prema Metropolitan Museum of Art na Manhattanu, a zatim se dogovorile da ćemo ručati u dobrom restoranu.
Ali zaboravila je da mi kaže da ćemo pre svega toga zastati pored crvene zgrade u Linbruku gde je bila njen terapeut. Ušle smo, upoznala me je sa gospođom Abramson i rekla mi da sednem pored nje. Rekla je da svake nedelje dolazi ovde kako bi razgovarala o svojim osećajima.
Gospođa Abramson je bila starija žena u haljini i smeđe boje kose. Pogledala me je sa veštačkim osmehom. Bila sam zbunjena. Jesam li ovde samo usput ili se od mene nešto očekivalo? Jesam li u problemu?“.
Nakon kratke pauze gospođa Abramson klimnula mojoj majci koja se zatim okrenula prema njoj. Majka joj se tad obratila saosećajnim glasom. Znam da si veoma volela baku, rekla mi je pričajući o svojoj majci koja mi je bila jedna od najdražih osoba na svetu, a preminula je pre tri godine od raka dojke.
Rekla je kako baka nije prema njoj bila naročito dobra majka i nije prema njoj bila topla kao prema meni. Bila je hladna i sebična. Kaže kako je baka znala nju i ujaka da ostavlja po ceo dan same kako bi se ona provozala u automobilu, iako su plakali i govorili joj da ostane.
Rekla je da je baka bila emocionalno izgubljena jer joj je izgubila majku u trećoj godini, a otac nije mogao sam da se brine o tako malom detetu, pa ju je poslao da živi sa tetkom“, nastavila je Boton dodajući kako je njena majka tada shvatila da je niz tragičnih okolnosti baku pretvorio u ženu koja nije mogla da pokaže ljubav.
Sara ističe kako je tad pričala mami kako to nije tačno i da joj niko nije pružio više ljubavi od bake. Kod nje je često znala da prespava subotom i to joj je bio najdraži dan u nedelji. Zajedno su crtale, gledale filmove sa i pevale dečje pesmice. Nedeljom su gledale omiljenu seriju i plesale, te se pravile kao da su na setu serije.
„Bila sam još mala da bih znala kako je odnos bake s unukom puno lakši i drugačiji nego odnos majke i ćerke. Nisam bila svesna da je možda zbog saznanja da umire od raka prema meni bila toplija nego što je bila prema mojoj majci.
Pre nego što sam upoznala drugu stranu bake, majka mi je otkrila u kancelariji svoje terapeutkinje i strašnije otkriće. Ona i tata su se planirali da se razvedu. Još je volela oca, ali insistirala je da su brak i roditeljstvo preteški“, priseća se Sara.
Ona kaže kako joj ovo poslednje i nije bilo veliko iznenađenje jer je lično svedočila kako se majka bori s roditeljskim zadacima.
„Kad sam bila mala, delovalo je da voli sa mnom da se igra i oblikuje plastelin. Ali sad izgleda da joj je briga o dve ćerke postala lavovski zalogaj. Kad je bilo previše previše lekara ili veterinara, bespomoćnih bića kojima je trebalo da pomogne- meni, mojoj sestri ili psu, ona bi se slomila i rasplakala.
Nije se obraćala nikome posebno, ali bi vikala: Kad će doći moj red?!“ opisuje Sara. Kada sam odrasla razmišljala sam o mogućim razlozima pokušajući da razumem majku. Shvatila sam da se majka udala sa samo 19 godina i prvo dete je rodila u 25. godini, pa zapravo nije nikad imala vremena za sebe.
Kad mi je majka sve to ispričala, ustala je i izašla iz sobe. Osećala sam se užasno. Nisam znala šta treba da kažem, a kamoli kako bi trebalo da se osećam. Bila sam u strahu da bih mogla da izgovorim nešto što će uznemiriti ili izdati moju mamu, pa sam sedela u tišini.
Ni posle terapije kod gospođe Adams nisam pronašla odgovore na svoja pitanja. S njima sam morala godinama da se nosim. Pitala sam se kako čovek može da zna da li je za roditelja i šta ako nije? Šta ako to shvati tek kad dobije decu, pa počne da ih zanemaruje?
Majka je često isticala kako je njen karakter sličan bakinom, te da nije samo povukla njenu umetničku crtu nego i malo sebičluka. Godinama posle toga sam se „gađala“ s tim opisima na terapijama uz činjenicu da me je majka neprimereno opteretila svojim emocionalnim potrebama. A za to je kriv i otac posle razvoda.
Ponekad se pitam da nije tako ispalo ovako rano u mom životu, da nisam morala često da čuvam mlađu sestru i da sam se manje osećala kao da brinem o drugima, da li bi više želela da imam decu?
Je li to doprinelo da ne želim? Osećaj da deca iscrpljuju? Tek kasnije u životu sam postala svesna da ne želim decu. Bojala sam se društvenog pritiska koji se nameće ženama koje ne žele da rode, a strahovala kako ću time dodatno ojačati sliku o sebi kao o sebičnoj osobi.
Sara je tako posle prvog braka u 26 godini i upoznavanja sadašnjeg supruga u 38 godini zapravo izbegavala da sebi postavlja više ta pitanja o deci. Tada bih i sama radila na svojim najvećim strahovima: Da sam rodila, da li bi se osećala zarobljeno kao što se čini da svaka majka jeste? Da li bi moje dece nasledilo genetiku moje porodice- moje majke i bake?
Da li je to posledica traume koji se prenosi na sledeću generaciju, a započela je s preranom smrti moje prabake? Da li bi svoju decu opteretila emocionalnim potrebama, te zamenila ulogu roditelja i deteta kao što su to učinili moji roditelji?
Ali, sve se to sredilo kad je pre 10 godina, u 44- oj , završila na histerektomiji zbog adenomioze, ginekološkog poremećaja lokalizacije endometrioze. Tada je konačno shvatila da nema želju za majčinstvom. Ironično, kaže, ona i suprug su odlazili na tretmane neplodnosti sve do njene operacije.
„Kad sam dobila dijagnozu, laknulo mi je. I mom suprugu. Deo mene još se još uvek pita jesam li takva kakva jesam jer sam oštećena ili sebična, ili jednostavno prirodno ne naginjem majčinstvu.
Da mi je to tokom odrastanja bilo predstavljeno kao normalna opcija, da li bi to postalo deo mene? To sigurno nikad neću shvatiti! Ali živim bez opterećenja i slobodna sam u životu.
(Izvor: Stil / 24 Sata)