„Ne znam šta se dogodilo sa svetom. Pre dvadeset godina u porodici sin se uvek hvalio ako se zalagao za sebe i borio se sa drskim ljudima. Ukoliko se žalio, govoreći kao su ga pretukli u školi, od oca bi dobio preventivni šamar. Biti snažan (ne samo telo, već i duh) smatralo se ispravnim.
Danas je to neshvatljivo. Po ulici se šetaju nabildani dečaci koji izgledaju poput jakih šumara, ali oči im uplašene kao kod napuštenih pasa. Drago mi je samo jedno: moji dečaci će imati manju konkurenciju, kad izađu u svet.
Ovo nije prvi put da kod mene dolaze tinejdžeri koji imaju problema sa zdravljem, učenjem, psihološkim stanjem, a ispostavilo se da osnovni uzrok leži u nerešenom sukobu u školi. I nije mu bilo dozvoljeno (roditelji su to smatrali neprihvatljivim) da se bori za sebe, pa su mu se drugovi podsmevali.
E, ja sada tim roditeljima postavljam pitanje: „Šta je vama važnije – lični mir ili uspeh vašeg deteta u životu?“
Evo da vam ja ne pričam, jednostavno uzmite nekog uspešnog čoveka i pitajte ga da li se u detinjstvu borio za sebe? Da li se ponekad potukao? Mogu vam garantovati u 99% slučajeva da se potukao više nego jednom. To kažem iz razloga jer smo mi muškarci napravljeni malo drugačije.
Graditi muževnost znači proći niz inicijacija. Borba koja kulminira slomljenim nosom, jedna je od tih inicijacija i veoma je glupo plašiti se toga. Postoje stvari koje su nam prirodne, a izmena tih stvari nosi za sobom ozbiljne posledice.
Ako tokom odrastanja sinu neprestano budete govorili kako je sukob nešto što treba izbeći na bilo koji način, vi uzgajate „kancelarijskog planktona“ u najgorem obliku. Poslušni robot koji koristi svima sem sebi – školi, univerzitetu, poslodavcima, ženi… Vaš sin će patiti zbog toga, a vi ćete biti krivi jer ste ga odgajali na pogrešan način.
Ne pozivam to da se dete mora ostaviti na milost i nemilost sudbini. Moja preporuka je da mu verujete, da verujete u njega, da ga bolje upoznate, a da svoje strahove ostavite po strani. Ne pokušavajte da rešite probleme svog deteta – to je beskorisno. To je njegov rat!
Sećam se nedavnog slučaja kada je tata pretukao predškolca, druga njegovog sina. Protv njega je pokrenut krivični postupak, a dete je završilo na psihološkoj proceni. Deca bi trebalo da sama rešavaju svoje probleme. Ako je neko od vršnjaka pretukao vaše dete, tada vredi razmisliti što dete niste naučili da se brani. I nije važno da li je neprijatelj veći, jači ili dovitljiviji. Pravilo je da dete zna da se odbrani i zauzme za sebe.
Dolazi sin i kaže: „Tata, drug iz razreda me tukao.“ Odgovor: „Sine, postoje problemi koje moraš sam da rešiš. Nije važno da li si pobedio u borbi ili ne, važno je da se boriš za sebe.“
Možete mu pomoći tako što ćete ga upisati u neki borilački sport. Da, postoje slučajevi gde starija deca maltretiraju mlađe dete. To su situacije gde se morate umešati. Ali apsolutno sam siguran da se razlog idiotskog ponašanja deteta krije u njegovim roditeljima, a ne u njemu samom, zato – potražite roditelje od tog deteta koje maltretra vaše dete.
Pokazati agresiju ponekad znači i preživeti. I formirajući poruku kod deteta da je agresija loša, istovremeno ga možete uveriti da opstanak, očajna borba za egzistenciju takođe nije baš ono što mu treba… Možete li zamisliti takav nered u glavi vašeg deteta? Užasava me kada roditelji opisuju sina: „Nije čvrst, ali je pametan!“
Samo da znate da strateško odbacivanje agresije – važne komponente u životu dečaka – definitivno ne dovodi do ničega dobrog. Šta više, ako izložite dete i sebe „civilizovanom“ životu, pre ili kasnije će vas to udariti u glavu.
Shvatite da deca nemaju dokazane veštine za mirno rešavanje sukoba. Još ću vam reći: na treninzima sam gledao mnoge odrasle muškarce koji uče da se brane tek sa 40. godina!
Deca su po prirodu okrutna pa je potrebno, ne samo da kažete detetu da vrati nasilniku milo za drago, već ga morate naučiti i kako to da radi učini. Bilo koje vežbe rvanja, savršeno disciplinuju dete: pomažu mu da kontroliše snagu, bude svestan da je sposoban da se odbrani.
Na ličnom primeru mogu reći da se deca koja vežbaju rvanje ili drugu borilačku veštinu – skoro nikad ne potuku u školi. Nisu agresivni, nikad neće prvi napasti, ali su zato uvek spremni kada ih neko drugi napadne.
Muški svet, posebno u fazi formiranja, inicijacije dečaka kao muškarca, vrlo je zanimljiv i neobičan. Sigurno znate iz vlastitog iskustva da su najbolji i najjači prijatelji iz detinjstva upravo oni sa kojima ste se kao dete „najljuće“ potukli!
Morate da shvatite da deca neke stvari doživljavaju veoma emotivno, u odnosu na odrasle. Neka dobična svađa za njih može biti prekretnica: živeti ili ne živeti!
Definitivno će se pojaviti situacija kada će morati da se zauzme za sebe, potuče se ili nešto slično. Ovaj trenutak može da bude dan trijumfa ili teške psihološke traume.
Tokom 20 godina prakse, roditelji nikad nisu došli kod mene jer je njihovo dete pretuklo nekoga. Oni koji dolaze kod mene žale se rečima: „Vređaju mog sina“. Ovo je jednostavno gola istina: o strpljenju i humanizmu možete pričati koliko želite, pa čak i da grdite sina kad se ponaša drsko. Ali saznanje da je sve pošlo po zlu nastaje tek kada se detetovo mišljenje i njegov lični prostor uzurpira. Tada se zapitajte ko je kriv? Loši momci ili ipak vi?“
Autor teksta psiholog, psihoterapeut Andrej Metelski, prevod Stil.kurir.rs.