Tokom 100 dana 1994. godine, ekstremisti Hutu-a brutalno su masakrirali 800.000 Tutsijaca. Bio je to jedan od najgorih genocida u istoriji čovečanstva, i dok se to događalo, mirovne snage UN-a nemoćno su posmatrale, pod direktnim naređenjima da se ne mešaju.
Čitav svet je posmatrao kako nismo uspeli da zaustavimo genocid – ali to je bio samo vrh ledenog brega.
Mračna, skrivena tajna genocida u Ruandi je, da nacije UN-a nisu samo propustile da preduzmu akciju. Prodajući oružje i namerno blokirajući međunarodnu pomoć, nacije širom sveta pomogle su Hutu ekstremistima da počine genocid.
Neki su to radili zbog novca, a neki zbog politike – ali oni su to uradili. Ljudi širom sveta aktivno su pomagali da se dogodi genocid.
Bela kuća je sve znala
Klinton je posetio Ruandu posle genocida, pred gomilom Ruandana, izrazio je žaljenje zbog toga što nisu učinili više. On je, međutim, opravdao svoje neaktivnost govoreći publici da „nismo u potpunosti cenili dubinu i brzinu kojom vas je opseo ovaj nezamislivi teror.“
Deklasifikovani dokumenti koji su poslati u Belu kuću govore ipak drugu priču. SAD su imale više od samo nagoveštaja da će se dogoditi nešto loše – znali su za činjenicu da Huti planiraju genocid pre nego što je započeo.
Šestnaest dana pre nego što su počela ubistva, Bil Klinton je obavešten da Huti planiraju „ konačno rešenje za eliminaciju svih Tutsija. „Dobijao je redovne izveštaje o tome, od kojih je svaki koristio reč„ genocid “da bi opisao svoj plan, i dao mu je detalje koji su, čak i retrospektivno, bili neverovatno tačni.
SAD su tačno znale šta će da se desi više od dve nedelje pre nego što je genocid počeo, ali svesno su odlučili da se ne uključuju. Ruanda, zaključili su, nema nikakve vrednosti za američke interese. „Da li ćemo biti umešani u bilo koji od svetskih etničkih sukoba,“ rekla je Klintonova, opravdavajući svoju odluku, „mora da zavisi od kumulativne težine američkih interesa o kojima je u pitanju“.
Francuski avion potajno je Hutima slao oružje
Otprilike tri meseca pre početka genocida, mirovne snage UN-a uhvatile su francuski avion koji je noću sleteo, a dostavljao je ekstremistima Hutima, oružje i minobacače koji će se kasnije upotrebiti u genocidu. To je bilo direktno kršenje mirovnog sporazuma koji je okončao građanski rat u Ruandi.
Članovima UN-a bilo je zabranjeno prodavati oružje Ruandi – i pored papirologije u avionu bilo je jasno da je to oružje poslano iz svih krajeva sveta, sa kompanijama u Francuskoj, Belgiji, Egiptu, Gani i Velikoj Britaniji.
Komandant UN-a Romeo Dallaire prijavio je to svojim nadređenima i zatražio objašnjenje od ministra odbrane Belgije, za koga je verovao da stoji iza toga. Upozorio ih je da se sprema nasilje i zatražio je više mirovnih snaga da ga zaustave.
Rečeno mu je, međutim, da se ne brine zbog toga i da pusti pošiljku da prođe. Dodatni ljudi nisu poslani. Daler, besan, okrenuo se jednom od svojih belgijskih oficira, pitajući ga kako opravdava rad za naciju koja je naoružavala ljude koji bi ga mogli ubiti. Belgijski oficir je odgovorio: „Naš posao je održavanje mira, posao je posao, a posao Belgije je oružje.“
Generalni sekretar UN-a prodao je oružje Hutima
Možda ne bi trebalo čuditi što UN nisu reagovale na Dallaireova upozorenja. Tadašnji generalni sekretar UN-a, Butros Butros-Gali, imao je veliko interesovanje za miliciju Huta. Pre samo četiri godine, potajno im je poslao ogromnu pošiljku oružja.
Butros Butros-Gali, je bio ministar spoljnih poslova Egipta, a potpisao je sporazum sa Hutima obećavši da će im poslati oružje u vrednosti od 26 miliona dolara. Samo u svojoj prvoj pošiljci poslao je Hutima 60 tona granata, dva miliona metaka, 18.000 minobacačkih bombi i 4.200 jurišnih pušaka, raketa i raketnih bacača. Da bi sačuvao prodaju oružja u tajnosti, on ih je označio kao „materijal za pomoć“.
Butros Butros-Gali će to kasnije opravdati rekavši da je prodaja oružja deo njegovog posla i da nije mislio da bi „nekoliko hiljada komada oružja promenilo situaciju. Butros Butros-Gali je, međutim, bio više od pasivnog igrača.
Aktivno se borio sa egipatskim predsednikom Hosnijem Mubarakom i uverio ga da proda oružje Hutsima. Kada je pošiljka prošla, ambasador Ruande poslao je Butros Butros-Galiju pismo zahvalnosti. „Lična intervencija Butros-Galija,“ napisao je s divljenjem, „bila je odlučujući faktor u zaključivanju ugovora o oružju.“
UN otkazala istragu o ubistvu predsednika
Trenutak koji je pokrenuo genocid u Ruandi nastupio je kada je avion, koji je prevozio predsednike Ruande i Burundija, srušen s neba. Dva predsednika su ubijena u jednom pucnju, a bes zbog njihove smrti postao je katalizator genocida.
Nije sasvim jasno ko je oborio avion. Neki veruju da su predsednike ubili ekstremisti Hutu-a, koji su se plašili da će uskoro pokrenuti meku liniju sa Tutsima. Drugi veruju da je on oboren po naredbama Pola Kagama, vođe pobunjenika RPF-a.
Kada se genocid završio, Ujedinjene nacije su formirale Međunarodni krivični sud za Ruandu. Tim, predvođen advokatom Majklom Huriganom, počeo je da gleda ko je oborio avion i UN su ih u početku podržali. Ali kada je Hurigan pronašao dokaze koji sugerišu na Kagama, koji je danas predsednik Ruande, možda je zbog toga istraga ugašena.
Glavna tužiteljica ICTR-a, Luis Arbor, naredila mu je da odustane od istrage, uplašena da će bilo kakve optužbe protiv Kagame-a samo pogoršati stvari. Godine kasnije, 2002., nova glavna tužiteljica, Karla Del Ponte, preuzela je ulogu i pokušala ponovo otvoriti istragu. Čim je to učinila, UN su je otpustile – i prilično je sigurna da su vlade SAD-a i Velike Britanije zahtevale njeno razrešenje.
SAD i Francuska pretili VETO-om na intervenciju UN-a
Kako je genocid počeo da se zagreva, Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija sastao se da raspravlja o tome šta da radi. Ekstremisti Huta bili su širom radija Ruande, koji su pozivali na istrebljenje svih Tutsija u zemlji.
Hiljade ljudi je umiralo svakodnevno – a ipak savetu UN-a nije bilo dozvoljeno da upotrebljava reč „genocid“. Sjedinjene Države i Francuska pretile su vetom na bilo kakvu akciju u Ruandi.
Oni čak nisu hteli dozvoljavali da UN koristi reč „genocid“ ni u jednoj rezoluciji koju su doneli o tome, a svojim uticajem su sprečili da UN pošalju više mirovnih trupa. Oni su to unapred planirali.
Već u septembru 1993. godine Ričard Klark, nacionalni koordinator za bezbednost u SAD-u, napisao je memorandum upozorenja da će članice UN-a možda glasati za slanje više mirovnih snaga u Ruandu. Želeo je da se drži dalje od toga. „Ako kao što izvesti USUN, rezolucija Ruande ima 10 glasova u UNSC-u,“ napisao je Clarke, „možda ćemo morati reći ne“.
Izrael je tokom Genocida prodavao puške Hutima
Navodi se da je Izrael neprestano slao oružje ekstremistima Hutima, ne samo pre početka genocida, već čak i dok je trajao. Prema optužbi, Izrael je počeo da šalje oružje Ruandi 1990. godine, nastavio je tokom genocida, a slali su oružje sve do 1995.
Ako je to tačno, to je više od samog kršenja mirovnog sporazuma. To bi značilo da je Izrael teško kršio embargo UN-a koji zabranjuje bilo kojoj zemlji da šalje oružje u Ruandu, direktno kršeći međunarodno pravo. I, postoji svaki razlog da vjerujemo da je to istina.
Neki zabrinuti građani podneli su zahtev za slobodu informisanja da bi videli dokumente koji su otišli na izraelski Vrhovni sud. Ministarstvo odbrane kontaktiralo je Vrhovni sud i razgovaralo sa njima iza zatvorenih vrata, a onda je Vrhovni sud odbio zahtev.
Ministarstvo odbrane ni u jednom trenutku nije poreklo da su Hutima prodavali oružje dok su vršili genocid.
Francuska i SAD povukle mirovne snage UN-a u najgorem momentu
Kada je počeo genocid, u Ruandi je bilo oko 2.000 mirovnih snaga UN-a. Ni u kom slučaju nije bilo dovoljno ljudi da to spreče, a pogotovo jer im nije bilo dopušteno da se mešaju.
Romeo Dallaire je u više navrata molio za više ljudi i više snage da nešto učine u vezi s tim, ali su mu molbe odbijene. Umesto toga, UN je izvukao većinu svojih mirovnih snaga.
Deklasifikovani dokumenti jasno govore da iza toga stoje Francuska i SAD. 9. aprila, dva dana nakon što je počelo klanje, Ričard Klark napisao je e-mail: „Trebali bismo sarađivati sa Francuzima kako bismo postigli konsenzus o raskidu misije UN.“
Kada su započeli kampanju za povlačenje mirovnih snaga, Erik Švarc, član američkog Saveta za nacionalnu bezbednost, pokušao je da upozori Belu kuću šta će se dogoditi.
Mirotvorci su, kako im je rekao, štitili 25.000 ljudi. Ako bi ih izvukli, ova bi se ubistva pretvorila u genocid punih razmera. Dva dana nakon Švarcovog upozorenja, Veće sigurnosti UN-a izvuklo je gotovo sve mirovne trupe iz Ruande. Ovaj broj se smanjio sa preko 2.000 ljudi na samo 270.
Francuska operacija Tirkiz možda je trebala da pomogne Hutima
Vremenom, UN su počele slati mirovne trupe natrag u Ruandu – ali to se nije dogodilo sve dok genocid nije postao potpuno medijska katastrofa širom sveta. Francuska je postavila jedan od najvećih programa pomoći.
Uveli su „Zonu Tirkiz“, područje koje pokriva petinu Ruande, a trebalo je zaštititi izbeglice i pokušati zaustaviti nasilje. Međutim, postoji diskusija oko toga koga su Francuzi pokušavali da zaštite. U ovom trenutku genocid je gotovo završen.
Paul Kagame i Patriotski front Ruande (RPF) pobedili su u ratu protiv Huta i za manje od mesec dana okončali su genocid i preuzeli kontrolu nad zemljom. Većina ljudi u Ruandi nije mislila da su Francuzi tu da zaustave ubistva – oni su bili tamo da spreče RPF da pobedi.
Rameo Dallaire je psovao prisustvo Francuza, govoreći: „Ako slete ovde da predaju oružje vladi, ja“ Biće im srušeni avioni.“ Hutu propagandna stanica Radio des Milles-Collines proslavila ga je, govoreći devojkama Hutua da se „operite i obucite u dobre haljine kako bi dočekale naše francuske saveznike. Devojke iz Tutsija su sve mrtve, tako da imate svoje šanse.“
Francuzi nikada nisu koristili svoju zonu da bi uhapsili ljude koji stoje iza genocida ili da zatvore Radio des Milles-Collines koji ga je podstakivao. I dva meseca nakon što su stigli, kada je RPF preuzeo svaki deo Ruande, osim zone Tirkiz, Francuzi su otišli.
Francuska vlada obučila Hute
Ubrzo nakon što su Paul Kagame i RPF preuzeli Ruandu, a ubistva se završila, on je krivnju prebacio na Francusku. Francuska vlada, tvrdila je da je Kagame imao „direktnu ulogu u pripremi genocida.“
Kagame je ukazao na operaciju Noroit, francusku operaciju koju je odobrio predsednik Fransoa, a koja je naoružavala i obučila borce Huta. Kagame je tvrdio da su ih Francuzi naučili da se bore.
Tvrdio da je Francuska pomogla da im obezbedi oružje za sprovođenje genocida i čak je pomogla u planiranju logistike pokolja. Kagame je tvrdio da je operacija Tirkiz bila osnovana kako bi pomogla Hutima odgovornim za ubistva.
Čak je rekao da su francuski vojnici tajno ubijali ljude koji su skrivali Tutsije i pridružili se silovanju preživelih. Neke tvrdnje nisu dokazane – ali nema sumnje da je Francuska obučila borce Huta i pomogla im da obezbede oružje.
A kad je Bernard Kouchner, koji je bio francuski ministar spoljnih poslova tokom genocida, čuo tvrdnje Kagame-a, priznao je da Francuska duguje Ruandi izvinjenje. „Francuski vojnici nikada nikoga nisu ubili“, insistirao je Kušner, ali on nije negirao da su oni igrali veliku ulogu u genocidu.
Francuska štitila ženu koju su zvali „Arhitekta“ genocida
Nakon što je avion predsednika Ruande Habiarimana oboren i genocid počeo, njegova supruga Agathe Habiarimana pobegla je u Pariz. Francuske trupe su je dočekale i, kako se izveštava, dali joj 230.000 franaka.
Prema vladama Ruande, Agathe Habiarimana možda je jedna od glavnih igrača koji su planirali genocid u Ruandi. Francuska se zapravo slaže – Francusko državno veće je izjavilo da postoje „ozbiljni razlozi za sumnju“ da je ona jedan od ključnih igrača.
Kagame je želeo da je Francuska izruči Ruandi kako bi joj tamo sudili, ali Francuska je odbila, obećavši da će joj suditi na svojim sudovima.
Uhapsili su je 2010. godine, ali su je ubrzo pustili. Danas, godinama nakon hapšenja, Habiarimana i dalje šeta slobodno. Za njenim hapšenjem postoji međunarodna poternica pod optužbom za genocid, ali sve dok ostane u Francuskoj nikada neće videti dan zatvora.
(Izvor: Beograd.in)