Taj 16. decembar 2006. godine Grejn Kili će pamtiti dok je živa. Mlada Irkinja je imala samo 22 godine kada joj se život bukvalo okrenuo naglavčke. Jedna nesreća je promenila njen život zauvek i od tada ona pokušava da osvesti ljude u nadi da se udes koji se njoj dogodio neće desiti nekom drugom. A sve zbog toga što je, kao suvozač, podigla noge na komandnu tablu!
Grejn je bila sa dečkom u kolima, u džipu, krenuli su iz njihovog doma u Galveju, u njeno rodno mesto. Kako bi putovala udobnije, Grejn je odlučila da podigne noge na komandnu tablu džipa. Tog jutra je obula nove čizme i, razmišljajući kako neće puno isprljati auto, ispružila je noge.
Bilo je dovoljno da auto proklizne na ledu i da se bezbrižan put u porodični dom umalo završi tragedijom! Džip je udario u zid i samo pukom srećom Grejn i njen momak su preživeli. On je prošao sa lašim telesnim povredama, ali mlada devojka nije imala toliko sreće.
U trenutku sudara erbeg se aktivirao i kolena su joj svom silinom udarila u lice. Činjenica da je imala podignute noge dovela je do nekoliko teških povreda glave koje su joj ugrozile život.
– Imala sam nebrojeno preloma, mojoj majci su rekli da mi je slomljena svaka kost na licu, deo moždane tečnosti je iscureo i ostala sam bez dva zuba. Sledeće godine morali su da mi uklone deo čela. Bez čela sam žive dve godine, tačnije do 17. juna 2009. kada su mi ugradili keramički implant iz Italije. Zahvaljujući fantastičnom radu vrhunskih hirurga iz Bemont bolnice, nikada ne biste pogodili da je moje čelo veštačko.
Oporavak Grejn je bio veoma težak zbog komplikacija i ona se i dalje oporavlja. Ne seća se nesreće, kao i tri meseca pre i mesec posle udesa.
– Jedno od prvih sećanja je momenat kada sam se pogledala u ogledalo i videla lice koje ne poznajem. To je jedna od najgorih uspomena koju ću pamtiti i nadam se da od sveg srca da niko od ljudi neće morati sa tim da se suoči.
Godinama čekam da ljudima ispričam šta mi se dogodilo, ali nisam nikada bila dovoljno jaka da se otvorim i ispričam to. Sada delim moju priču jer ne mogu da podnesem da iko mora da prođe to što sam ja prošla. Često viđam suvozače koji su podigli noge na komandnu tablu i to mi slama srce, a želim da moja poruka dopre do svih, da ih upozorim da na vreme shvate koliko je to opasno. Držite stopala na podu vozila, naučite iz mog užasnog iskustva – poručuje mlada Irkinja.