U eri uspešnih transplantacija srca i drugih fantastičnih dostignuća savremene medicine, danas, kad astronauti lete svemirskim prostorom, i šetaju se po Mesecu, neki se sveštenici još bore protiv „zlih duhova“ i ostalih „demona“ što borave u „najgušćim slojevima zemaljske atmosfere“ – kao u srednjovjekovno doba čarobnjaka i veštica.
– Svestan sam da uspeh koji sam postigao kod te žene nije moja jedina zasluga. Uvideo sam koliko je naša moć malena, koliko smo mi sitni…
… koliko smo nedorasli prema onoj sili protiv koje se moramo boriti, protiv koje se borimo. Posmatrajući tu ženu, njene patnje, osećao sam se kao Sokrat kad je ono rekao u svojoj odbrani: „Najteže mi je što se moram boriti protiv nečega što nije prisutno … Kao da se borim sa senkom.“
Kad se čovek bori s tako jakim protivnikom, mora da traži saveznika koji je jači od njega, a ko je to nego dragi Bog! Ja sam bio samo oruđe u rukama dragog Boga. I kao što za okopavanje kukuruza nije zaslužna motika nego onaj koji se njome služi, tako je i u ovom slučaju pravi egzorcist bio sam dragi Bog a ja sam bio samo tupo oruđe u Njegovim rukama – rekao je fra Mijo Đeno, profesor klasične filologije na franjevačkoj gimnaziji u Visokom, nedaleko od Sarajeva, pričajući kako je iz jedne žene isterivao zle duhove.
Časna sestra Silvija ušla je noseći na velikom poslužavniku dvije šalice crne kave.
Srednji vek danas
– Hvaljen Isus i Marija – rekla je tiho i izrazom lica kao da se izvinjavala što nas prekida u razgovoru. Pogled mi pade na zidni kalendar: 6. mart 1971. godine!
Obratite pažnju na taj datum.
„U ono vreme reče Isus učenicima svojim: Idite po svetu i propovedajte evanđelje svakom stvorenju. Ko veruje i prekrsti se, spasiće se, a koji ne veruje, osudićeš ga.
„U ono vreme vratiše se sedamdeset i dvojica s radošću govoreći Isusu: Gospodine, i đavoli nam se pokoravaju u ime tvoje. I reče im: Posmatrao sam sotonu, gde spade s neba kao munja…“ (Luka 10,17-20)
Bili su to prvi slučajevi egzorcizama (isterivanja đavola i ostalih zlih duhova iz opsednutih, zaklinjanjem i čitanjem molitava spomenuti u Novom zavetu). Verovanje u postojanje zlih duhova, koji su prvotno bili anđeli (dobri duhovi), ali su se uzoholili i pobunili pa ih je zbog toga Bog za kaznu proterao s neba i odbacio, sačuvalo se u hršćanskoj teologiji sve do današnjih dana.
Posetio sam nekoliko franjevačkih samostana i u razgovoru s njihovim sveštenicima saznao za nekoliko najnovijiih slučajeva isterivanja đavola iz opsednutih. Slučaj o kom je ovde reč zacelio je jedan od poslednjih slučajeva egzorcizma u nas. Izvršen je nedavno u crkvi Sv. Ivana Krstitelja u Podmilačju kod Jajca, a egzorcist je bio fra Mijo Đeno, profesor klasične filologije, franjevac s diplomom Filozofskog i Teološkog fakulteta u Zagrebu.
Susret s opsednutom
Tema je vrlo delikatna, a budući da sam u tim stvarima uistinu laik, molio bih vas da me uputite na neku literaturu u kojoj su obrađeni egzorcizmi, odnosno isterivanja đavola i ostalih demona – rekao sam u toku razgovora.
Da vam pravo kažem – rekao je fra Đeno – o egzorcizmima imam vrlo malo literature, jer ja nisam teoretičar, radije pristupam praksi. Pripremajući se za ovaj naš razgovor, tražio sam crkvenu literaturu o tome, ali jedino što sam našao jest stari „Rimski obrednik“ u kojemu se nalaze uputstva za isterivanje zlih duhova.
To vam je dovoljno – prekine me fra Đeno. – S tim priručnikom i ja sam se služio u svom konkretnom slučaju. Upravo sam u tom obredniku video da sveštenik koji naiđe na osobu opsednutu đavolom, sme iz te osobe da istera zle duhove samo uz prethodno dopuštenje nadležnog biskupa ordinarija, budući da je kod egzorcizma reč o takozvanim pridržanim molitvama. Je li tako bilo i u vašem slučaju.
Da. Radilo se o jednoj ženskoj osobi. Ona je došla izdaleka, bila je iz naše države, ali nije bila ni iz Bosne i Hercegovine, ni iz Hrvatske. Obratila se sarajevskom nadbiskupu, preuzvišenom dru Marku Alaupaviću, moleći ga da dopusti da se nad njom vrši egzorcizam. Preuzvišeni nadbiskup proučio je njen slučaj i dao svoje odobrenje. Za vršenje egzorcizma ovlastio je don Mihajla Markovića, župnika u Podmilačju, s tim da ovaj može delegirati nekoga drugog sveštenika, pa je on izabrao mene.
Zašto baš vas?
Smatrao je da sam za to zgodna, prikladna osoba. Osim toga, ja sam pre toga prisustvovao nekim slučajevima isterivanja zlih duhova. Prvi za koji znam bio je slučaj jedne opsednute žene 1937. godine u selu Jankovićima, župa Ovčarevo kod Travnika. Dr Ivan Šarić, u to vreme sarajevski nadbiskup, nije dopustio župniku fra Emanuelu Reiću da iz nje isteruje zle duhove. Ona se, zatim, obratila banjolučkom biskupu Josipu Gariću, koji joj je dao pristanak, pa je egzorcizam nad njom izvršio Kruno Ladan, gvardijan franjevačkog samostana u Jajcu.
Drugi takav slučaj, kojega se sećam, jeste isterivanje đavola koji je za vreme rata izvršio nad jednom ženom fra Ignjacije Iđotić, kapelan franjevačkog samostana u Petričevcu.
Poznato mi je da je prva dužnost sveštenika egzorcista da pre pristupanja isterivanju zlih duhova mora napre da proveri da li je u konkretnom slučaju reč o osobi opsednutoj đavolom, jer postoji mogućnost da ta osoba zapravo boluje od nekih organskih ili duševnih bolesti ili da je naprosto posredi kakva podvala.
Ja to uopšte nisam proveravao, jer sam se oslanjao na sud preuzvišenog nadbiskupa Alaupovića. Držao sam se one „Roma locuta – causa finita“. Smatrao sam da je on dosta razborit i, osim toga, znam da je on po prirodi skeptičan te da ne bi takvom slučaju olako pristupio i ne bi doneo takvu odluku dok nije stekao čvrsto uverenje o tome šta je posredi. Prema tome, moje je bilo da pristupim samom djeelu.
Uglavnom, vršila je neke pokrete glavom, mimikom, ponašanje koje ne vrše ljudi što vladaju sobom i svojim razumom. Osim toga, izgovarala je neke nerazumljive, nejasne reči, a sve je to radila bez svoje volje i protiv svoje volje. Ona je, zbog toga, strašno patila i rekla mi je da su za to krivi njeni roditelji, koji su – kako mi je pričala – pred njom svašta radili smatrajući je nedoraslom i nezainteresiranom devojčicom.
Je l ona sama verovala da je opsednuta đavolom?
Da. Ona je imala nekih unutarnjih psihičkih problema protiv kojih se borila, ali to protiv čega se ona borila i ta borba nadilazila je njene moći.
Na koji ste način iz nje isterivali zle duhove?
Najpre sam se ispovedio, rekao sam svetu misu i pobožnim molitvama zaprosio božansku pomoć. Opsednutu i sebe zaštitio sam znakom krsta i polio blagoslovljenom vodom, a zatim sam klečeći molio i čitao psalme, sveta evanđelja po Marku i Luki, verovanje sv. Atanazija i zaklinjanja nečistog duha.
Koliko je to trajalo?
Ne bih mogao tačno da kažem, ali to je trajalo po nekoliko sati, danima, najmanje jedan dan. To je bilo toliko zamorno da sam jednoga dana došao posle tog egzorcizma kući toliko iznemogao, kao skršen, kao slomljen.
Dok ste vi to obavljali, što je ona radila? Je li klečala?
Ona je nekada klečala, a najviše je vremena provela u labavom stanju, više ležećem. Naš razgovor došao je u fazu u kojoj sam morao da budem obazriv u postavljanju pitanja, kao što je i fra Đeno obazrivo, ali rado na njih odgovarao. Napokon, u poslednjem pokušaju da budemo konkretniji, posegao sam za „Rimskim obrednikom“.
Zašto ste tako dugo vršili egzorcizam nad tom ženom? Rekli ste da je to trajalo po više sati, danima, najmanje jedan dan.
Svaki se slučaj vrši barem s privremenim uspehom, ali čovek ne može da bude siguran da li je taj uspeh potpun ili nepotpun i da li je to smirenje privremeno ili konačno, jer ta osoba ode smirena, a da li je potpuno oslobođena zlih duhova ili samo privremeno, u to čovek ne može da bude siguran.
Ipak, pre nego što ste se rastali, po čemu ste zaključili da ste iz te žene uspeli da isterate đavola?
To se videlo na njenom licu, na razvedravanju, po nasmejanosti, smirenosti, i izražavanju zahvalnosti. Ta osoba je osetila unutrašnje olakšanje, unutrašnje smirenje.
Kako ste se vi osećali nakon obavljanja tog egzorcizma?
Nakon toga čovek se osjeća, makar sam se ja tako osećao, kao majka ili otac nad ozdravljenim detetom, i njegovo je veselje gotovo ravno veselju onoga deteta koje je ozdravilo.
Je l vam draga ta uspomena?
Da, to je draga uspomena, ali uspomena koja je uvek vezana za ispit savesti: da li sam u tom konkretnom slučaju bio dovoljno spretno oruđe u rukama dragog Boga.Možda bi kogod drugi umesto mene bio bolje sredstvo, bolje oruđe. Ali ja sam se toga prihvatio ne zato što sam smatrao da sam toga dostojan, nego zato što sam bio zamoljen.
Da li biste se prihvatili još nekoa takvog slučaja ako biste bili zamoljeni za to?
Svakako teže nego prvi put, jer sam sada svesniji kako je težak položaj egzorcista i kako on na sebe prima težak teret, tešku dužnost. Trebalo bi da ta osoba bude poput svetog Ivana i drugih velikih pokornika i velikih svetaca, koji bi, svakako, bili mnogo bolje oruđe u rukama dragog Boga, nego što sam ja bio – završio je fra Mijo Đeno.
Napolju se već smrklo, i moj domaćin ponudio mi je da prenoćim u samostanu. Sutradan, časna sestra Silvija donela mi je topao doručak, a i fra Đeno došao je da se oprostimo.
Imate li možda još kakvo pitanje? – s osmehom mi je rekao na rastanku i dodao: Znate, možda sam u nekim stvarima bio malo nejasan, ali nisam mogao da budem opširniji, jer – kako je rekao stari rimski filozof Tacit – više volim da budem nejasan nego brbljiv.